PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

 

Švajcarac koji je zbog Srbije žrtvovao sve

  • Objavljeno:
  • 12.11.2021

“… možda s više idealizma nego vi volim vašu zemlju, od koje ne očekujem ništa, i jer sam joj žrtvovao sve ono što čovek može da žrtvuje. A znate dobro, što se čovek više žrtvuje za nekoga ili nešto, to mu je privrženiji”, ovako se “svojim” Srbima obraćao Švajcarac koji je Srbiju toliko zavoleo, da je zbog nje žrtvovao i uglednu profesorsku karijeru na Univerzitetu u Lozani, i imetak, i porodicu sa kojom je prekinuo svaki kontakt, jer je u Velikom ratu stao na srpsku stranu.

 

Srbiji je žrtvovao čak i svoje srce! Po ličnoj želji, iz pijeteta prema hrabrom srpskom vojniku, srce mu je pohranjeno u urni na Kajmakčalanu, čuvenom poprištu najžešćih bitki na Solunskom frontu, a on sahranjen po pravoslavnom obredu na Topčideru.

 

 

Bista Arčibalda Rajsa .Vajar: Marko Brežanin.

 

Arčibald Rajs (nem. Rudolph Archibald Reiss; Hauzah, Baden, 1875 — Beograd, 1929), taj bogati ugledni Švajcarac nemačkog porekla, dendi sa svetskom karijerom vodećeg kriminologa i renomiranog univerzitetskog profesora, koji je predsedavao pretečom današnjeg Interpola, došao je u Srbiju službeno, zaljubio se u dušu srpskog naroda i postao srpski dobrovoljac. Sa Moravskom divizijom pregazio je Albaniju i učestvovao u proboju Solunskog fronta, na Dobrom polju, u Makedoniji.

 

 

Arčibald Rajs.

 

„Narod vam je hrabar i njegova hrabrost često seže do junaštva. Mogu to s pravom da kažem jer sam gledao vaše vojnike, a oni nisu bili ništa drugo do sam narod, u skoro svim bitkama velikog oslobodilačkog rata. Video sam i povlačenje preko Albanije, kada su vam se mnogi seljani i varošani nadmetali u junaštvu sa vojnicima, vojnicima koji su stigli na Krf tek kao ljudske senke i od kojih su mnogi na večnoj straži u morskim dubinama... Video sam i vaše ranjenike u pokretnim bolnicama i na operacionim stolovima. Retko bi im se jauk, pa ni jecaj, oteo iz usta, a često ih, (naročito u početku rata), usled nedostatka narkotika nisu ni uspavljivali“. (Arčibald Rajs – Čujte Srbi)

 

Po završetku Prvog svetskog rata odlučuje da se ne vraća na Institut za naučnu policiju u Lozani, koji je osnovao 1909, već ostaje u Beogradu. Svoj dom koji je na Topčideru sagradio u stilu srpske seoske kuće, nazvao je – Dobro polje. Opet iz ljubavi prema običnom srpskom čoveku iz naroda – što ga je najviše privolelo da ostavi život na visokoj nozi i udobnu karijeru doktora nauka i kriminologa u neutralnoj Švajcarskoj, i da svoju sudbinu isprepleće sa tegobnom, ratnom sudbinom srpskog naroda.

 

Vaš narod zna za samilost i ponekad  je takav u trenucima kada se čovek ne nada da će kod njega naći tu lepu ljudsku osobinu. Koliko sam, tako, puta u toku rata gledao kako dovode zarobljene neprijateljske vojnike iznurene od  gladi i, umesto da te ljude, koji su im spalili kuće i masakrirali žene i decu, zlostavljaju, vaši vojnici bi se smilovali nad njihovom sudbinom i davali im poslednje parče hleba iz džepa. Narod vam je "ponosan" ali ne i ohol...

 

...Najzad, vi ste bistar narod, jedan od najbistrijih koje sam za života video. Shvatate brzo i pravilno. Sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla, morali biste imati jednu od glavnih uloga u Evropi. Vaše mane, pogotovo mane onih koje vi nazivate svojom „inteligencijom" sprečavaju vas da to postignete.       (Arčibald Rajs – Čujte Srbi)

 

Sve je počelo kada je Arčibalda Rajsa 1914. srpska vlada sa premijerom Nikolom Pašićem pozvala da kao neutralni, vodeći evropski stručnjak i forenzičar istraži i dokumentuje ratne zločine austrougarske i nemačke, a kasnije i bugarske vojske nad srpskim civilnim stanovništvom. Najviše zločina činila je austrijska vojska tokom napada Austrougarske na Srbiju i povlačenja vojske preko Mačve 1914.

 

„Arčibald Rajs je sa svojim ukupnim ugledom za Nikolu Pašića i srpsku vladu bio dragocen svedok, koji je bio spreman da rizikuje i sopstveni život. Po tek završenom boju, on je prilazio liniji sukoba, otvarao grobove, pregledao leševe, razgovarao sa zarobljenicima, i zabeležio nepojmljivo brutalna svedočenja i dokaze mučenja, tako da su svi ti ružni autrougarski glasovi i nemačka propaganda protiv Srba širom Evrope suzbijeni, zahvaljujući upravo Rajsovim izveštajima o ratnim zločinima nad Srbima. Istovremeno, na terenu je dokumentovao da su srpski vojnici poštovali međunarodne konvencije o pravima ratnih zarobljenika. On je to osećao kao misiju, bio je čovek misije i germanski blok smatrao je za velikodržavni i militaristički koji je odgovoran za rat“, pojašnjava znameniti istoričar Nebojša Damjanović. 

 

Rajsovi izveštaji o ratnim zločinima koje je objavljivao u vodećim svetskim listovima i predavanjima na Sorboni dokazali su da su se Austrougari, i kasnije Bugari služili zabranjenom municijom razornijom od dum-dum metaka, da su uništavali kulturna dobra, da su ubijali, nemilosrdno mučili i masakrirali srpske civile, žene i decu, a zatim ta zverstva fotografisali, i sebe nasmejane kraj njih, da bi te monstruozne slike s fronta slali kući kao razglednice. To je svet zahvaljujući Rajsu saznao. Pobrojao je i dokumentovao 24 načina na koji je ubijano i istrebljivano srpsko civilno stanovništvo. Napomenimo da je tadašnjoj Evropi bilo prosto nepojmljivo da jedna civlizovana evropska carevina može da čini takva zverstva. Podsetimo da je reč o svega tri meseca posle sarajevskog atentata, kada je Gavrilo Princip ubio austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, što je iskorišćeno kao povod za izbijanje Prvog svetskog rata i napad na Srbiju. Srbi su već od 1903. godine posle ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage širom Evrope stigmatizovani kao varvari. Rajsovi izveštaji promenili su medijsku sliku o srpskom narodu u čitavoj Evropi.

 

„Nakon dolaska u Srbiju u jesen 1914. godine, Rajsov odnos sa užom porodicom potpuno se prekida. Razlog za taj prekid Rajsovi biografi nalaze u njegovom otvorenom opredeljenju za Srbiju i Antantu, tj. protiv Nemačke i njenih saveznika” , priča dr Renata Samardžić, istoričarka umetnosti, kustoskinja Spomen-sobe Arčibalda Rajsa, koja je 2014. godine zaveštana Kriminalističko-policijskoj akademiji u Zemunu.

 

 

Spomen-soba Arčibalda Rajsa.

 

Pošto Rajs nije imao potomaka, njegova pokretna zaostavština posle smrti pripala je deci njegovog vernog saradnika i kućepazitelja Alfreda Favrea i supruge Lujze, sa kojima je živeo u vili “Dobro polje” na Topčideru. Njihova deca zvala su ga “Deda”. Nikola Gačić iz Gornjeg Milanovca jedini je naslednik Arčibalda Rajsa u Srbiji - njegova pokojna tetka bila je udata za Alfredovog sina, Dimitrija Favrea.

 

„Kada smo išli u Gornji Milanovac da pogledamo predmete koje je porodica Gačić odlučila da ustupi Kriminalističko-policijskom univerzitetu, bili smo zaintrigirani stilom nameštaja i predmeta koje ćemo tamo zateći. Svakako smo očekivali luksuz, budući da je Rajs poticao iz imućne nemačke velikoposedničke porodice i da je živeo u materijalnom blagostanju. Ali, bila je neobična ta estetika s kojom smo se sreli – mešavina ar nuvoa (art nouveau) i naklonosti prema srpskim starinama. Upravo ona, međutim, najbolje opisuje Rajsove životne izbore. Njegova spomen-soba posetiocima otkriva pogled na Rajsa u mnogo ličnijoj i intimnijoj sferi, “ nadahnuto objašnjava dr Renata Samardžič koliko je bilo uzbudljivo i samo formiranje Rajsove spomen-sobe..

 

U odnosu na bogatstvo u kom je odrastao, u Srbiji Arčibald Rajs ostaje svojom voljom, i ne živi u nekakvoj luksuznoj vili kakve je imao u Nemačkoj i Švajcarskoj, već gradi kuću u šumadijskom seoskom stilu. Naziva je „Dobro polje“ – po najžešćem bojištu Solunskog fronta, gde se i sam borio kao srpski dobrovoljac. Spomen-soba Arčibalda Rajsa čuva konzerviranau njegovu svakodnevicu iz „Dobrog polja“.

 

 

Arčibald Rajs, u čelu stola sa lulom, u svojoj kući “Dobro polje” na Topčideru.

 

„Njen enterijer bio je ispunjen retkostima i izgledao je kao „minijatura nekog velikog etnografskog muzeja. Iako je imao ugled i bogatstvo, Rajs nije želeo da premaši mogućnosti srpskog seljaka. „Rajs ne htede luksuz iako mogaše da ga ima; on ostavi sve to u svojoj lepoj Lozani i živopisnoj Švajcarskoj, da bi i u miru kao i u ratu delio sudbinu našu, sudbinu zajedničku”, pisao je njegov biograf S. Đorđević. Ovde je aristokratsku suzdržanost lozanske vile „Limijer“, uređene u stilu ar nuvoa, zamenio novi duh Rajsovih koncepcija o srpskoj seoskoj sredini i asocijacija na ljude i zemlju koju je voleo. Tu Rajsovu odmerenost otkriva svaki artefakt u spomen-sobi“, slikovita je Renata Samardžić u slikanju Rajsovog lika i karaktera kroz njegov privatni prostor, jer zaista, kad pogledate predmete u njegovoj Spomen-sobi, možete da nazrete obrise te složene, zanimljive ličnosti i njegovog autentičnog životnog stila. I prefinjenost buržoaskog doktora nauka, profesora i intelektualca, koji je bio pravi dendi, sa mnogo ukusa, ekstravagantni švajcarski, a slobodnom voljom i srcem srpski Šerlok Holms.

 

 

Kolekcija predmeta iz Rajsove spomen-sobe u Kriminalističko-policijskom univerzitetu.

 

„U srpskom narodu je bio toliko omiljen da skoro na svakom predmetu koji je iza njega ostao nalazimo poneku prijateljsku posvetu. U sobi se mogu videti njegova lula, srebrna muštikla (sa ugraviranim  tekstom posvete: Za donešenu slobodu, Odbor trgovačkih Gospođa, Beograd, okto(m)bra 1918), ručni sat, mastionica i dva štapa od kojih je jedan sa Rajsovim inicijalima. Tu su i vaza od češkog porcelana sa Rajsovim likom i srebrna čaša sa ugraviranim Rajsovim monogramom i posvetom studenata iz 1899. godine... Na ratne dane podsećaju akvarelisani crtež srpskog vojnika sa posvetom ratnog dopisnika i slikara Vladimira Becića i stona lampa izrađena od čaure iz Prvog svetskog rata sa ugraviranom posvetom Generalne komande u Kragujevcu (1915) i potpisima srpskih vojnika. Svi ti predmeti nalazili su se u prostoru Rajsove vile „Dobro polje“ u Topčideru. Oni imaju izuzetnu kulturno-istorijsku, umetničku i nacionalnu vrednost i predstavljaju svedočanstvo o njegovom životu neraskidivo vezanom za Srbiju i privrženost srpskoj tradiciji“.

 

 

Lampa od čaure iz Prvog svetskog rata  sa posvetom Generalne komande.

 

Arčibald Rajs bio je član srpske delegacije i stručni saradnik srpske vlade na mirovnoj konferenciji u Versaju gde je 28. juna 1919. proglašen mir u Evropi. Modernizovao je kriminalističku policiju u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, otvorio Višu kriminalističku školu, radio u Ministarstvu policije, ali i kao veštak za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci. Bio je veliki humanista i dobrotvor. Finansirao je školovanje srpske ratne siročadi u Švajcarskoj, donirao je za Dom vojske i izgradnju spomen kosturnice na Mačkovom kamenu, gde se održala velika bitka septembra 1914.

 

Bio je cenjena ličnost i u zemlji i u inostranstvu, o čemu svedoče njegovi prijateljski i profesionalni odnosi sa brojnim uticajnim ličnostima društvenog i kulturnog života. Rajsova pisma iz Srbije, objavljivana u „Lozanskoj gazeti“ (Gazette de Lausanne), prikazivala su jednu surovu stvarnost, dokumentovanu snimcima koje je pratila Rajsova naučna preciznost. Knjiga „Kako su Austro-Mađari ratovali u Srbiji“, objavljena u Francuskoj 1916. godine, imala je tiraž od 80.000 primeraka. On je do kraja ostao veran svom jasnom stavu koji je izneo pred studentima na Sorboni: „Pred zločinom, nema neutralnosti. Ja ću nastaviti da objavljujem istinu, pošto je to moja dužnost...“.

 

Tim nezavisnim istraživanjima, Arčibald Rajs postaće i pionir međunarodnog humanitarnog prava, kako bismo to danas rekli. Posebnu vrednost u postavci Rajsove sobe ima originalan rukopis slavnog političkog testamenta „Čujte Srbi“ (Ecoutez Serbes!, Belgrade, le 1 juin 1928), kao i pisaća mašina na kojoj je otkucan. Rajs u njemu nabraja srpske vrline i mane, kritikujući loše strane državne politike u posleratnom periodu. Jedna od najboljih dijagnoza srpske karakterologije, koju kao da su dali Vladimir Dvorniković ili Jovan Cvijić, a ne jedan Švajcarac, Rajs je svoj politički testament napisao pred smrt u vili „Dobro polje“.

 

 

Politički testament „Čujte Srbi“.

 

“Sve što je radio, Rajs je radio iz ljubavi prema istini i srpskoj naciji. U najtežem periodu bio je naš najodaniji prijatelj i zato su njegovi saveti  i opomene od neprocenjive vrednosti za sve generacije srpskog naroda”, naglašava Renata Samardžić.

 

1921. zahvaljujući Rajsu osnovana je prva Policijska škola u Srbiji. Postao je njen direktor. Želeo je da profesionalizuje policiju i da je udalji od stranačkih interesa, ali mu tadašnji političari to nisu omogućili. Suočen sa nerazumevanjem, nesporazumima i intrigama, podnosi ostavku na tu dužnost, stoji u njegovoj biografiji.

 

“Dok nekoliko stotina vaših bivših ministara, samoživih političkih profesionalaca, koji u većini slučajeva ništa nisu učinili za otadžbinu, već obilato napunili džepove, sređuje sebi isplaćivanje penzija koje vas koštaju nebrojenih miliona, invalidi vam mogu umirati od gladi. Vaš narod je veliki ljubitelj političkih ili bolje rečeno stranačkih vođa, i oni su vam iskvarili zemlju, jer su nažalost svemoćni. Politika se meša u sve i svuda upravlja. Ukaže li se neko mesto u vlasti, bilo ono važno ili osrednje, o izboru ne odlučuju zasluge kandidata, već političke veze”. (Arčibald Rajs – Čujte Srbi)

 

Duboko razočaran, povukao se sa funkcija, jer nije mogao da podnese da ratni profiteri, korumpirani političari, ministri, šićardžije koji rata nisu videli pune džepove dok ratni invalidi umiru od gladi.

 

„Milioner, koji je za vreme rata mešao pesak i brašno i isporučivao ga vojnicima što su se borili i ginuli za vašu slobodu i koga je sud za to i osudio, danas je još bogatiji i svemoćan, a vi mu laskate. A prema meni, nekada bogatom, koji sam, pored budućnosti, žrtvovao i to bogatstvo, vaše vođe odnose se kao prema nametljivcu jer sam, radi vas, od sebe načinio novog siromaha. Eh, kad bih još imao ono bogatstvo, skidali bi mi šešir na udaljenosti od 500 metara!“ (Arčibald Rajs – Čujte Srbi)

 

 

Portret Arčibalda Rajsa na Kalemegdanu. Slikar: Marsel Amige,1929.

 

Tom narodu je i posvetio svo svoje znanje, ugled i bogatstvo. Koliko je bio prefinjen čovek, svedoči činjenica da nije mogao da trpi uvredu. Avgusta 1929. ubila ga je prejaka reč. Posle psovki bivšeg radikalskog ministra i ratnog profitera Milana Kapetanovića, koji je rat proveo u inostranstvu, a koji je ne želeći da plaća putarinu, teške kamione preterivao ispod Rajsovih prozora. Na njegovu se bahatost Rajs pobunio. Kapetanović ga je drsko uputio na svoju zemlju `da tamo pravi red, a ne ovde`. Za Rajsa je to bilo previše - umro je od infarkta. Sahranjen je na Topčiderskom groblju, a njegovo srce, kako je želeo, na Kajmakčalanu, u urni koja je u Drugom svetskom ratu poharana i razbijena.

 


PROČITAJTE JOŠ:

O zaboravljenoj palati i tragičnoj sudbini njenog graditelja i stanara


 

Vila „Dobro polje“ u Živojina Mišića 73, koju je Rajs izgradio 1921. u srpskom seoskom stilu, iznad „Gospodarske mehane“, danas je trošna kuća, u kojoj žive tri porodice, od 1963. Pre toga bio je tu dečiji dispanzer. I premda je proglašena za zaštićeno kulturno dobro, tavanice i podovi kuće se urušavaju, a bilo kakav znamen da je ovde živeo i umro čovek koji je ostavio neizbrisiv trag na srpsku istoriju, ne postoji. Stanari Rajsove i danas vode spor, jer su stanove pre 20 godina otkupili, a onda im odluka poništena. I premda je spomenik kulture, u kuću su decenijama sami ulagali da je sačuvaju od propadanja, jer građena je od blata i konjske dlake, kažu. I sami bi voleli da “Dobro polje” jednog dana postane muzej, jer to dugujemo najvećem prijatelju našeg naroda u njegovim najtežim istorijskim trenucima. Vilu „Dobro polje“ Rajs je testamentom  ostavio Beogradu pod uslovom da njegovi poslužitelji i prijatelji, švajcarski par Favr i njihova deca, u njoj žive. U slučaju da napuste Jugoslaviju, Rajs je kuću zaveštao srpskim vojnicima i invalidima koji su posle rata živeli u krajnjoj bedi, a svima nama u amanet savet za vjek i vjekova “Čujte Srbi, čuvajte se sebe”:

 

“Nacija koja je, poput vaše, odolela vekovnom ropstvu, koja se povukla preko Albanije i koja je, izgnana iz svoje zemlje, (ali ne i poražena), uspela da se vrati na  svoja  ognjišta kao pobednik, ne dopušta da je podjarmi šaka sebičnih i podmitljivih političara, gnusnih šićardžija, prezira dostojnih zabušanata i zločinskih profitera i zelenaša.

Uprkos svemu ja verujem u budućnost vašeg naroda. Duh Kosova, Karađorđa, Kumanova i Kajmakčalana ponovo će se probuditi”.               (Arčibald Rajs – Čujte Srbi)

 

 

Spomenica Dr. Rajsu.

 

Koliko su Srbi voleli Rajsa svedoči vest beogradskog lista „Vreme“ od 30. oktobra 1930. o podizanju Rajsovog  spomenika na Topčideru, na inicijativu Udruženja rezervnih oficira, što je bio prvi slučaj u nas da se spomenik jednom velikanu podigne nepunih godinu i po dana po njegovoj smrti. Danas sećanje na tog Švajcarca koji nas je toliko voleo čuva njegova spomen-soba. Ali i nadahnjujuće vođenje kroz život Arčibalda Rajsa kustoskinje dr Renate Samardžić, koja ga je mnogo istraživala, čak i putovala i obilazila Rajsove vile u kojima je živeo u Nemačkoj i Lozani, ne bi li što bolje upoznala tog osvedočenog prijatelja našeg naroda u trenucima kada mu je bilo najteže. I kada je bio ostavljen sam sebi. I kada nije bilo popularno biti prijatelj Srba. Zato je Spomen-soba Arčibalda Rajsa dragocena stanica na ovom našem hodočašću kroz kulturu sećanja na ljudske gromade koje su nas zadužile...  

 


Digitalna mapa legata


 

“U samoj suštini legata je čuvanje sećanja („zahvat u prošlost uvek iz nove sadašnjice“) na velike ljude i dela, zahvaljujući kojem jedan kolektiv postaje ono što jeste. Sačuvani predmeti u takvom kontekstu postaju više od predmeta, oni postaju simboli naše moralne obaveze da svoju budućnost gradimo na najvrednijim osnovama prošlosti i da budemo zahvalni ljudima koji su te osnove postavili”,  zaključuje dr Samardžić.

 


Povezane vesti

U kabinetu najumnije Srpkinje svog vremena

O čudnovatoj sudbini zaboravljenog srpskog genija


 

P.S Radno vreme Rajsove spomen-sobe je radnim danima: 7.30-15.30. Kriminalističko-policijski univerzitet, Cara Dušana 196, Zemun. Potrebna je prethodna najava, zbok aktuelne epidemiološke situacije, preko sajta www.kpu.edu.rs

 

Autorka: Smiljana Popov

Foto: Kriminalističko-policijska akademija

 

 

 

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.