PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

U kabinetu najumnije Srpkinje svog vremena

  • Objavljeno:
  • 30.9.2021

Slovila je za najobrazovaniju ženu svog vremena, te postala prva Srpkinja akademik u istoriji. Kada je Isidoru Sekulić neprikosnoveni Bogdan Popović predložio za Srpsku kraljevsku akademiju nauka i umetnosti, u tom panteonu umnih glava, tom elitnom rezervatu (do nje isključivo rezervisanom za muškarce) zavladala je neverica i muk, pa i jed i otpor pojedinih akademika koji su verovali da nije ženino da misli, već da rađa i o kući brine.

 

No, uprkos nevernim Tomama i osveštanom patrijarhatu, junakinja naše priče posta je prva žena akademik u Srba. Zanimljivo je kako se kasnije, pišući o ovoj epizodi Isidora Sekulić gotovo pravdala Vasi Stajiću, filozofu i doživotnom predsedniku Matice srpske:

 

"Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih; ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku".

 

A bogme i ona Akademiji kao prva Žena u tom “hramu besmrtnih”. Pola veka kasnije, istu tu “skromnu, sivu figuru, ne bolju od drugih”, SANU je uvrstila u 100 najznačajnijih Srba u istoriji.

 

Pribor Isidore Sekulić Foto: arhiva odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke

 

Radna soba u kojoj je najumnija Srpkinja mislila, čitala, pisala i na svojoj ćiriličnoj pisaćoj mašini brisala, te satima, danima i nedeljama porađala svoje delikatne književne junake, te predvodnice modernizma u srpskoj književnosti, postoji i danas kao legat, tj. spomen soba Isidore Sekulić. I u nju se može ući. Možete posedeti na njenim foteljama, čitati biblioteku koju je decenijama sakupljala, u autentičnom ambijentu njenih ličnih predmeta osetiti duh, ali i svakodnevicu koju je disala jedna od najvećih intelektualnih gromada srpske istorije. I to je neprocenjiva privilegija i doživljaj. Ipak, spomen soba Isidore Sekulić, kulturno dobro od velikog značaja za državu Srbiju od 2014. godine, drema gotovo zaboravljena u utrobi Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković”. Premda je otvorena za javnost.

 

ODELJENJE RETKOSTI - LEGAT ISIDORE SEKULIĆ (1877-1958)

 

Koliko je čudovišne, snažne simbolike koju i samo mesto legata Isidore Sekulić deli sa svojom vlasnicom i zaveštateljkom. Naime, kad u glavnom holu Univerzitetske biblioteke potražite spomen sobu velike spisateljice, kraj raskošnog, monumentalnog stepeništa koje blješti pozlatom i crvenim tepihom, videćete u ćošku neupadljiva drvena vrata.

 

Put u zaborav, prilaz Spomen sobi / Foto: Smiljana Popov

 

Kad kroz njih prođete - crveni tepih smenjuje sivi itison, a glamurozno stepenište - uski hodnik nalik katakombi i skloništu koji ponire u podzemlje, a onda na kraju drugog hodnika, diskretno, baš kao što je i Isidora živela, samotno, daleko od vreve glavnog hola, u tišini, krije se Odeljenje retkosti – spomen soba Isidore Sekulić. Nimalo slučajno kad spoznamo koliko je i ona sama bila retka ljudska vrsta.

 

Ali i koliko su retki među nama koji ovde dođu!

 

Svoju poslednju želju Isidora je te 1958. godine podelila sa prijateljima: Milicom Prodanović, Miodragom Pavlovićem, Elijem Fincijem, Vaskom Popom. Bio je to njen usmeni testament: da se deo njene gotovine u obveznicama drugog narodnog zajma i sva autorska prava zaveštaju opštini Savski venac za osnivanje Fonda i književne nagrade „Isidora Sekulić” koji će pomagati mladim piscima, da ušteđevina i garderoba pripadne Jugoslovenskom Crvenom Krstu, a da u amanet svoju biblioteku, zbirku rukopisa, 21 umetničku sliku (uglavnom pokloni poznatih slikara poput Milene Pavlović Barili, Konjovića, Belića…), nameštaj radne sobe sa pisaćom mašinom i lične predmete, zavešta Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković” NA KORIŠĆENJE.

 

Umetničke slike, deo zaostavštine Isidore Sekulić / Foto: Smiljana Popov

 

“Želja legatorke je bila da se knjige čitaju, da ne budu muzejski predmeti, već da sa drugim stvarima imaju utilitarnu namenu. Spomen soba je zbog toga osmišljena kao neka vrsta kompromisa, pošto je ona na prvom mestu čitaonica Odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke, a tek zatim neka vrsta muzejskog prostora. Značaj legata Isidore Sekulić vidim upravo u mogućnosti da približi njen život i njeno delo potencijalnim čitaocima, naročito onim iz mlađih generacija “, kaže dr Zoran Bajin, bibliotekar Odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke.

 

Spomen soba isidore Sekulić / Foto: Smiljana Popov

 

Dovoljan je samo jedan odlazak u Spomen sobu Isidore Sekulić da osetite kontakt sa njenim prostorom i detalje svakodnevice njenoga života, otkriva mi književnica i istoričarka umetnosti Laura Barna, koja je svoj istraživački i književni rad posvetila Sekulićevoj. 

 

“Legat Isidore Sekulić nam pruža mogućnost da sagledamo ne samo okolnosti pod kojima je Isidora živela i stvarala, nego i širi uvid u epohu u kojoj je živela i stvarala. Upoznaje nas sa običajima, navikama, tradicijom i kulturom življenja u jednom vremenu. A što je možda važnije, upoznaje nas i sa Isidorinim karakternim osobinama i njenom ličnošću, njenim navikama, običajima, što otvara mogućnost bolje spoznaje onoga što je radila i kreativno stvarala. Legati su stoga mikrokosmos od kojeg je sastavljen mozaik, odnosno civilizacijski hologram – makrokosmos”, nadahnuta je Laura Barna.

 

BITI ŽENA I JOŠ PAMETNA I OBRAZOVANA U SRBIJI – KAKVA JERES!

 

Naša priča počinje 1877. u jednom bačkom selu, Mošorinu, u tadašnjoj Austrougarskoj, gde je rođena naša junakinja. Junakinja u pravom smislu te reči, jer joj je život od najranijeg detinjstva namenio bol i patnju, koje je trebalo podneti – brat i majka umiru od tuberkuloze veoma rano, da bi sa 23 godine od te užasne bolesti izgubila i najvoljenijeg oca Danila i brata Dimitrija, te ostala potpuno sama.

 

„Odmah se poznaju ona nesrećna, mala deca koja iz škole dolaze u praznu kuću, koja znaju Robinzona napamet, i u devetoj godini čitaju „Život i patnje u Sibiru“ i „Put u zemlju Vaškulumba“. Poznaju se mali siročići koji rano ostanu bez matere, koji skrivaju glavu pod jastuke kad prolaze mrtvačka kola, boje se kad noću sat izbija i imaju mršavo bledo lice i dugačke suve ručice“.

 

Ovako počinju “Saputnici”, prva zbirka pripovedaka Isidore Sekulić, koja danas slovi za kamen temeljac moderne srpske književnosti. U toj ispovednoj, dnevničkoj prozi krije se najviše Isidorine intimne ličnosti, slaže se danas kritika. Za Jovana Dučića „Saputnici“ su jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj kniževnosti. Napisao je da je samo “duboko nesrećan čovek mogao napisati takvu knjigu sa toliko topline”. No Onaj koji se pitao – Bog Otac srpske književne kritike, Jovan Skrelić sahranio je knjigu kao “veoma subjektivnu, ličnu, nerazumljivu, usiljenu i kitnjastu”. Po Skerlićevim aršinima, u doba ratova mlada Isidora Sekulić dužna je bila posvetiti se ratnim temama i brigom o ranjenima kao bolničarka, umesto intelektualizmu. Isidoru je Skerlićev strašni sud njene prve knjige, koji je toliko željno iščekivala, porazio i uzdrmao, da je priznala da ga se godinama kasnije plašila.  

 

Da je Isidora Sekulić od detinjstva osuđena na nerazumevanje čaršije, izrugivanje, osudu i samotnjaštvo možda najbolje svedoči njeno sećanje: 

 

„U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmeha, svoje karikature i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Osećala sam da smetam, da izazivam svojom željom za znanjem.”

 

Koliko je strašno kad je ovu našu sredinu IZAZIVALA želja za znanjem! Da željom za znanjem – smetate. Često pomislim da ni danas nije drugačije. No, treba da znamo da je krajem 19. i početkom 20. veka svega 7% žena u Srbiji bilo elementarno pismeno. I za obrazovanje ženske dece valjalo se izboriti, jer je to u neprikosnovenoj vladavini muškaraca bilo muška privilegija. Od 1846. godine učenice su mogle da pohađaju šest godina osnovnog obrazovanja, ženska deca u srednjim školama bile su “neobična pojava”.

 

1894. tadašnji ministar prosvete Andra Đorđević zabranio je ženskoj deci upis u gimnazije, jer je njihovo školovanje „nenormalno, nepodesno i neumesno” te da se ne može opravdati shvatanjima srpskog naroda.

 

Dakle, biti žena u Srbiji u vreme kada je živela i protiv filozofije palanke i malograđanskog morala borila se protagonistkinja naše priče, nije bilo nimalo lako.

 

A biti još i pametna i obrazovana. Kakva jeres. Bilo je ogromnih otpora prema višem ženskom obrazovanju, pošto se smatralo da će žene zapostaviti svoje osnovne uloge majke i domaćice. A naša gospođica Isidora školovala se u Novom Sadu, Somboru, Pešti, kasnije u Londonu, Parizu i Berlinu; učila kako prirodne nauke i pedagogiju, tako i filozofiju i komparativnu književnost. Govorila je engleski, francuski, ruski, nemački, norveški i švedski.

 

Isidora Sekulić / Foto: arhiva odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke

 

Posvetila je život pisanju, samu sebe izdržavala, mnogo putovala i ostala “usedelica” i “baba devojka” kako ju je zlurado čaršija krstila. Bio je to težak balast, pa i kazna koju je Sekulićeva čitavog života ispaštala i iskijavala, na udaru tračeva. 

 

„U gomili smrdi, ali je toplo“, pisao je Miroslav Krleža. Isidora Sekulić smrzavala se u samoći i nevoljenju čaršije. Bežala je u rad, prevođenje i pisanje, jer tu je našla utehu. To je u retkom razgovoru za novine dirljivo ispovedila:

 

“Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…”

 

Isidora Sekuliću svojoj radnoj sobi na Topčiderskom brdu / Foto: arhiva odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke

 

Više od svega čitavog je života želela da pripada, da bude voljena i ima porodicu. A nije joj se dalo.

 

“Patrijarhalna sredina je nesumnjivo morala da predstavlja veliki pritisak na individualizam kreativne intelektualke koja je u njenim očima na prvom mestu bila neudata žena, o čemu svedoči i mistifikacija oko navodne udaje za doktora Stremnickog”, otkriva dr Zoran Bajin, bibliotekar Odeljenja retkosti.

 

Mnogo je detalja u vezi života Isidore Sekulić ostalo nerazjašnjeno. Vešto i ljubomorno čuvala je svoju intimu od javnosti i imala običaj da u posudici koja i danas stoji u njenoj spomen sobi spaljuje sva pisma.

 

Iz spomen sobe / Foto: Smiljana Popov

 

No mnogi književni kritičari i istraživači njenog lika i dela mišljenja su da je svoju udaju za poljskog lekara Emila Stremnickog, kog niko nije video i koji je po njenoj priči umro četiri meseca posle njihovog venčanja, književnica zapravo izmislila ne bi li je čaršija ostavila na miru, u njenoj samoći.

 

I krenula je da putuje po Evropi, na sever, da beži u rad. Bila je članica brojnih ženskih organizacija, njihova istaknuta predstavnica na brojnim konvencijama; izabrana je za sekretara Upravnog odbora Međunarodnog saveta žena održanog u Kristijaniji 1920. godine. Bila je i jedna od osnivača Udruženja učitelja srednjih stručnih škola. Kada se 1926. godine osnivao srpski ogranak međunarodne organizacije pisaca – PEN, Isidora je bila jedina žena od svih osnivača, kao i prvi sekretar organizacije. 

 

Iz Spomen sobe / Foto: Smiljana Popov

 

Znate kako naš narod voli da kaže: “Niko nije bio prorok u svom selu”. Palanačka malograđanština terala ju je u književnost. Naravno da čaršiji nije bila po meri. Pisala je:

 

“Naš svet voli svakodnevno da pojede dobar ručak. Zimi, nedeljom i sarmu. Kad li će tako zavoleti knjigu?”

 

No ni književna čaršija je nije prihvatila. I tu je previse štrčala i bila osobena. Apostolka samoće, kako su je zvali, monahinja srpske književnosti koja je živela isposničkim životom u koji je prognana kritikom, nerazumevanjem, zluradim komentarima, spletkama. Alfa i omega književne kritike, neprikosnoveni Jovan Skrelić sahranio je 1913. Isidorinu prvu knjigu “Saputnici”, a zatim i njena “Pisma iz Norveške” 1914, koja danas slove za najlepše putopisno delo srpske književnosti. Njenog “Đakona Bogorodičine crkve” ismejao je Miroslav Krleža. Koliko su kritike bolele književnicu i trajno je obeležile, možda najbolje govore njene poslednje reči koje je na samrti izgovorila svom prijatelju, pesniku, akademiku Miodragu Pavloviću, koji ju je poslednji posetio u bolnici “Dragiša Mišović”:

 

„Čitavo moje delo je šaka šodera bačena u velike rupe naše nekulture“.

 

Kritikovana je i osporavana i zbog svog kosmopolitizma. Putovala je po Evropi zbog usavršavanja, pa čak i u doba Balkanskih ratova. Često je isticala da je bila pretplaćena na dvanaest stranih književnih i drugih časopisa. Iskazivala je evropski duh u svojim knjigama. Jovan Skerlić je u negativnoj kritici “Saputnika” napisao da je to „jedna nova pojava eksplozije ženske iskrenosti u književnosti“. Kritika danas kaže da je ona srpska Virdžinija Vulf, i da je pre engleske književnice koristila formu toka svesti.

 

Isidora Sekulić / Foto: arhiva odeljenja retkosti Univerzitetske biblioteke

 

Bila je mnogo ispred shvatanja svog vremena i životom i svojim delom i to joj je bio valjda najveći greh.

 

Putujući po svetu, Evropi naročito, prikupljala je svako dobro, lepo i korisno i nesebično znanja i iskustva unosila u kulturološki korpus ove nacije. Verovala je da ne možemo znati ko smo, kakvi smo i koliko vredimo dok se ne oglednemo u drugim, tuđim kulturama. A kultura je najznačajnije merilo veličine i moći jednog naroda. Ko to spozna – a Isidora je na vreme spoznala – zauvek ostaje utkan u temelje prosperiteta svoje nacije. Postaje klasik”, kaže Laura Barna, književnica koja se Isidorom Sekulić bavi godinama.

 

A evo kako je Isidora govorila i mislila:

 

“Kultura bogati ljude, umetnost je sreća ljudi, a sreće su internacionalne, istovetno ljudske od početka vekova” .

 

Kao istinski patriota, 1941. odbila je da potpiše sramni “Apel srpskom narodu”, podršku nemačkom okupatoru, koju je među 533 Srba potpisao i: Milutin Milanković, Aleksandar Bjelić, predsednik Srpske kraljevske akademije nauka i umetnosti, više episkopa srpske pravoslavne crkve… Uprkos strahu i pritiscima, Isidora Sekulić odbila je da ga potpiše, kao i Ivo Andrić, Ksenija Atanasijević, Miloš Đurić i drugi srpski intelektualci.

 

Posle Drugog svetskog rata, postala je član odbora AFŽ-a (jugoslovenskog antifašističkog ženskog fronta). Bila je prva žena koja je izabrana za člana – dopisnik Srpske Kraljevske akademije nauka (1939. godine), član Srpske akademije nauka i umetnosti (1950. godine), bila je prva žena akademik SANU,  predsednik srpskog PEN centra (1931. godine), predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i prvi predsednik Udruženja književnika Srbije, počasni član Srpske književne zadruge i Matice srpske, saradnik mnogobrojnih novina i časopisa.

 

Pitam se zašto Srbija kažnjava svoju najbolju decu? Za života – osporavanjem, nepriznavanjem, kritikom, filosofijom palanke… Posle smrti – zaboravom.

 

Ulaz u spomen sobu / Foto: Smiljana Popov

 

“Malo ljudi, odnosno šira javnost, uopšte zna za postojanje Legata, ne samo Isidorinog nego i drugih. Dnevno sam radeći na svojoj knjizi posvećenoj Isidori Sekulić “Moja poslednja glavobolja” odlazila u Legat IS i uvek je bio prazan, bez posetilaca. To me je ponukalo da sve to iznesemo na svetlo dana. Većina je tek tada saznala da uopšte postoji”, potvrđuje književnica Laura Barna, koja je sa koleginicom Lidijom Jakšić 2016. organizovala izložbu “ISIDORA” u Kući kralja Petra, želeći da prvi put od književničine smrti njenu pokretnu zaostavštinu iznese na svetlo dana, van Univerzitetske biblioteke, široj javnosti da vidi.

 

Kolone ljudi dolazile su da je vide. No, kada se legat vratio kući, u Univerzitetsku biblioteku, kao da je opet pao u zaborav. Iskreno, koliko ga je nas uopšte videlo? I to nije slučaj samo sa legatom Isidore Sekulić. Mnogim legatima u Srbiji preti propadanje usled nemara i tavorenja u zaboravu, mnogi su nepravedno marginalizovani.

 

Ako  “Sećanje je način susreta”, kako to jedan veliki pesnik reče, hajde da zajedno stvarno nešto konkretno uradimo za nezaborav na Isidoru Sekulić. Predlažem da svako od nas poseti njenu spomen sobu u Univerzitetskoj biblioteci i lično se sretne sa Isidorom u njenom kabinetu. Neka to bude naše “slava joj i hvala”. Ali i plemenitom duhu srpskog zadužbinarstva, koji postoji za nas. I vjek i vjekova…Šta kažete?

 

Autor: Smiljana Popov

 

 

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.