PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

Legat Save Šumanovića u Šidu: Od Savinog amaneta do majčinog testamenta

  • Objavljeno:
  • 30.11.2018

Kako je "životna želja" velikog srpskog slikara Save Šumanovića pretočena u stvarnost deset godina nakon tragične smrti umetnika kada majka Persida poklanja gradu 417 slika svog pokojnog sina i tako inicira otvaranje Galerije slika "Sava Šumanović" u porodičnoj kući u Šidu, koja danas zauzima značajno mesto na kulturnoj mapi Srbije.

 

Galerija slika "Sava Šumanović" u Šidu jedna je od najznačajnijih muzejskih ustanova u našoj zemlji. Osnovana je 1952. godine, na temelju darovnog ugovora kojim je umetnikova majka, Persida Šumanović (1875 – 1968), poklonila opštini Šid 417 slika svog pokojnog sina Save Šumanovića (1896 – 1942). Sprovodeći u delo njihovu zajedničku  želju, veoma mudra i uporna majka uspela je u svojoj nameri da Galerija bude smeštena u porodičnu kuću koja im je bila oduzeta, i time omogućila posetiocima da dožive vrhunska umetnička dela na najbolji mogući način, u okruženju i svetlu u kom su i nastala.

 

Prvobitna zgrada od 400 kvadratnih metara izložbenog prostora, 1989. dograđena je i adaptirana, tako da Galerija slika "Sava Šumanović" danas raspolaže sa 600 kvadrata namenjenih delima jednog od najvećih srpskih slikara 20. veka.

 

          

Sava Šumanović (oko 1914) 

 

Bogatstvo umetničkog fonda čini Galeriju u Šidu referentnom ustanovom za izučavanje ličnosti i dela Save Šumanovića. Pored toga što Galerija poseduje najveću zbirku likovnih radova Save Šumanovića,  ukupno 417 dela – 350 slika rađenih tehnikom ulja na platnu i 67 skica u raznim tehnikama (crtež, pastel, akvarel, razblažena tempera), ovde se čuvaju i brojni dokumenti, izuzetna istorijska građa i hemeroteka. Mogućnost da posetioci vide sačuvan atelje umetnika u Spomen kući Save Šumanovića, pruža jedinstven doživljaj poštovaocima dela jednog od najznačajnijih srpskih umetnika.

 

Sudbonosna decenija i šidski period

 

Najveći broj radova, smeštenih u šidskoj galeriji, pripada poslednjem stvaralačkom (šidskom) periodu koji se smatra najzrelijom fazom, kada je umetnik, tokom poslednjih deset godina života, iza sebe ostavio 600 slika. Slikarstvo poslednje decenije spoj je, pored nesumnjivo raskošnog talenta umetnika, izuzetnih uslova za rad koje mu je porodica obezbedila, i inspiracije bogatstvom kolorita i svetlosti obronaka Fruške gore na kojima se prostire Šid. Priča o toj sudbonosnoj deceniji započinje sa desetak dela naslikanih tokom poslednjeg boravka u Parizu 1929. godine, koja je umetnik doneo vrativši se kući. Nakon smrti Perside Šumanović, Galerija je preuzela brojna dokumenta, časopise i fotografije koji su od izuzetnog značaja za izučavanje umetnikove ličnosti i stvaralaštva.

 

Galerija slika "Sava Šumanović" danas

 

U neposrednoj blizini Galerije, za posetioce je 1982. godine otvorena Spomen kuća Save Šumanovića (u ulici koja danas nosi njegovo ime). U njoj je sačuvan porodični nameštaj, kao i atelje u kojem je nastalo 600 slika. To je kuća u kojoj je veliki srpski slikar proveo rano detinjstvo i poslednje godine života, u kojoj je naslikao brojna remek dela nacionalne umetnosti, kategorisana kao kulturno dobro od velikog značaja. Upravo iz nje ustaše su Savu Šumanovića, 28. avgusta 1942. godine, odvele u Sremsku Mitrovicu, gde su ga, u zoru 30. avgusta, streljale zajedno sa 120 Šiđana.

 

Sava Šumanović između Zemuna, Zagreba, Pariza i Šida

 

Najznačajniji srpski slikar prve polovine 20. veka, Sava Šumanović rodio se 22. januara 1896. godine u Vinkovcima, gde je njegov otac Milutin, inženjer šumarstva, bio upravnik šumarije. Kada je otac zbog bolesti penzionisan, 1900. godine, porodica se vratila u Šid. Dok se otac posvetio vođenju velikog imanja i proizvodnji vina, majka je otvorila i vodila privatnu ugovornu poštu.

 

Kao dete imućnih i obrazovanih roditelja, desetogodišnji Sava je posle završene osnovne škole u Šidu upisao Realnu gimnaziju u Zemunu. Već tada je pokazivao interesovanje za umetnost. Pohađa slikarski kurs koji je vodio njegov gimnazijski profesor Isidor Jung, a tehniku olovkom i lepo crtanje po prirodi savladao je, po sopstvenom kazivanju, od nešto starijeg školskog druga Slavka Vorkapića, iz Dobrinaca u Sremu, kasnije obrazovanog slikara i proslavljenog filmskog radnika.

 

Nakon  mature, Sava se vraća kući čvrsto rešen da slikarstvo bude njegov životni poziv. Roditelji su podržalli sina jedinca i Sava Šumanović je upisao Višu školu za umjetnost i obrt u Zagrebu (1914 – 1918). Ostalo je zabeleženo da redovno pohađa nastavu, učestvuje na svim školskim izložbama, druži se sa kolegama. Odluka da nakon završenih studija nastavi usavršavanje u Parizu, središtu umetničkih zbivanja, veoma je značajna za karijeru ovog našeg umetnika. Tokom treće decenije 20. veka proveo je u tri navrata nekoliko godina u gradu svetlosti, koji je upravo proživljavao svoje najsvetlije dane. Sva tri boravka: 1920-1921, 1925-1928. i 1928-1930. predstavljaju značajne periode u stvaralaštvu, prekretnice i vrhunce. Prvi boravak u Parizu i stupanje u Akademiju Andre Lota uticali su na Šumanovića do kraja života. 

 

Spomen kuća Save Šumanovića

 

"Danas znamo da je  Sava Šumnović bio jedan od 1500, iz celog sveta, učenika Andrea Lota, uvaženog umetnika, profesora i teoretičara,  koji su po povratku u svoje zemlje doneli i savremene evropske tokove u umetnosti, dah moderne Evrope. Pored talenta i marljivog rada, Andre Lot je smatrao da je za stvaranje umetničkih dela, za večnost, neophodno poštovanje tradicije, visoko obrazovanje, poznavanje geometrije, hemije, fizike. Bio je to  povratak redu, što je odgovaralo i Šumanovićevom senzibilitetu. Do kraja života Šumanović je težio skladu svih činilaca slike, nenametljivoj harmoniji koja je ugodna našem oku (kako je napisao u katalogu jedne izložbe), želeo da nam stvori večno veselje za oči", kaže istoričarka umetnosti i direktorka Galerije u Šidu Vesna Burojević.

 

Zlatnih četvrt veka

 

Sava Šumanović je stvarao samo 25 godina, ali je za to vreme uspeo da obezbedi veoma značajno mesto u nacionalnoj istoriji umetnosti. Njegova monumentalna slika Pijana lađa (1927), po mišljenju mnogih stručnjaka, najznačajnija je delo naše umetnosti 20. veka. U obimnom i impozantnom opusu Save Šumanovića popisano je oko 800 slika – ulja na platnu, i isto toliko crteža, akvarela, pastela. Njegovim delom bavili su se mnogi eminentni stručnjaci i naučni radnici,  njihove analize objavljene su u nekoliko monografija, u brojnim katalozima, studijama.

 

Sava Šumanović: "Model u ateljeu" (1939)

 

"Naša obaveza je da konstantno radimo na proučavanju dela Save Šumanovića, uvodimo savremene metodologije, omogućimo objavljivanje novih analiza, sarađujemo sa uvaženim stručnjacima i srodnim ustanovama. Privilegija da radni vek provodimo u okruženju vrhunskih umetničkih dela nosi sa sobom odgovornost. Svesni smo značaja kulturne baštine koja nam je poverena i ceo kolektiv Galerije odgovorno, ali i sa velikim emocijama, kao veoma uigran tim, svakodnevno radi na zaštiti i prezentaciji ličnosti i dela Save Šumanovića. Mudrost Perside Šumanović sledimo, raskošan talenat i lepotu umetnika poštujemo i volimo, uživamo u privilegiji da njegovo delo predstavljamo kroz tematske izložbe (Šidski pejzaž Save Šumanovića, Put do slike, Poslednja decenija, Dečiji likovi, Sava Šumanović i kraljica Monparnasa, Šidijanke...), organizujemo edukativne radionice za sve uzraste, pratimo aktuelnu muzejsku praksu. Naš ceo grad s ponosom čuva sećanje na Savu Šumanovića, a  Galerija svojim brojnim aktivnostima daje tome veliki doprinos", dodaje Vesna Burojević.

 

Snovi i java majke Perside

 

Nezaobilazna i od presudnog značaja za osnivnje Galerije slika "Sava Šumanović" u Šidu svakako je Persida Šumanović. Pre svega kao majka, koja je pored ljubavi i bola, nesebično podržavala želje sina jedinca na izabranom stvaralačkom putu, a naročito nakon njegove tragične smrti.

 

          

Persida Šumanović

 

"Smatrajući životnu želju svoga sina svojom materinskom i ljudskom obavezom, ostvarujem je danas kao naš zajednički cilj poklanjajući Savino životno delo rodnom mestu koje je ovekovečio kroz svoju ljubav, učinio poznatim i slavnim svojim slikama. Posle nesrećne i nagle smrti moga sina kao amanet sam zadržala toliko puta ponovljenu želju da njegova umetnost nađe mesto i bude sačuvana u našem rodnom kraju. Ispunjavajući taj amanet, uverena sam u duboko razumevanje i ljubav kojom će biti prihvaćen kako od građana Šida, tako i od budućih naraštaja."

 

Ovo su reči iz darovnog ugovora, koji je Savina majka Persida Šumanović sastavila na desetogodišnjicu tragične smrti svoga sina. Papir sa njenom poslednjom voljom, naslovljen sa "Moje zaveštanje", a napisan 11. marta 1952, primljen je i zaveden u Sreskom sudu u Šidu tri dana kasnije.  Pošto se uverila da njena želja o osnivanju muzeja počinje da se ostvaruje, Persida Šumanović je overila testament. Na osnovu tih dokumenata, a zahvaljujući velikoj želji, plemenitosti i upornosti majke koja je za četvrt veka nadživela sina jedinca, u Šidu je te iste, 1952. godine, osnovana Galerija slika "Sava Šumanović" – muzejska ustanova, memorijalna galerija, legat – koja baštini jedinstvenu zbirku, 417 dela najvećeg srpskog slikara prve polovine prošlog veka.

 

          

Sava Šumanović: "Šidska crkva" (1940)

 

Persida Šumanović bila je izuzetna žena. Potiče iz ugledne šidske zanatsko-trgovačke porodice Tubić.  Pohađala je ženski licej u Beču i Pečuju. Udala se za Milutina Šumanovića i rodila samo jednog sina, Savu. Ostalo je zabeleženo u sećanjima porodice i komšija koliko je Persida bila mudra, pravična, posvećena porodici i domaćinstvu. Otvorila je prvu poštu u Šidu, nakon smrti supruga (1937) preuzela sve poslove oko vođenja velikog porodičnog poseda. Smatra se da je ona bila najveća podrška Savi kada je rešio da studira slikarstvo, posetila ga je u Parizu i ostalo je zabeleženo da joj je sin pokazao pariske muzeje. Najlepše sećanje na Persidu zabeležila je u pismima Slovenka Marija Demšar, koja je kao prognanica provela ceo Drugi svetski rat u porodici Šumanović. Ona je bila neposredan svedok velikog bola majke zbog  gubitka sina, Persidu je u pismima uvek pominjala kao Gospođa, što govori koliko ju je poštovala.

 

Doživela je duboku starost. Pred kraj Persidinog života, 19. marta 1965, Galeriju slika "Sava Šumanović" je posetio Josip Broz Tito. Ćerka trgovca, znala je koliko ta poseta može doprineti afirmaciji Galerije i Savinog dela. Nakon obilaska izloženih radova, predsednik Tito  je na lični zahtev posetio Persidu Šumanović u porodičnoj kući. Tito je Savinoj majci odao priznanje što je uspela da sačuva toliko mnogo slika, a ona mu je poklonila ulje na platnu Most na Šidini (1939).  

 

Josip Broz Tito u poseti Persidi Šumanović (1965)

  

Uspešnu karijeru velikog stvaraoca, potpuno posvećenog onome što je najviše voleo i znao – slikarstvu, prekinula je krvnička ustaška ruka. Samo dva dana po završetku monumentalnog dela, triptiha Beračice, 28. avgusta 1942 godine, odveden je putem bez povratka.

 

Galerija danas – stalni dijalog sa posetiocima

 

Imajući u vidu da je Galerija slika "Sava Šumanović" memorijalnog tipa, posvećena umetniku čije je delo obeležilo svoju epohu i uticalo na tokove srpskog likovnog stvaralaštva 20. veka, u ovoj kulturnoj ustanovi najveću pažnju poklanjaju Stalnoj postavci. Ona predstavlja osnovu tumačenja i prezentacije bogatog umetničkog fonda. 

 

"Najbliži smo izvornim informacijama, najbogatiji dokumentima i literaturom, raspolažemo riznicom usmenih predanja i sećanja, a pre svega povereno nam je 417 dela sa kojima komuniciramo na najneposredniji način. Privilegija da dugi niz godina budemo svedoci dijaloga koji vrhunska umetnička dela vode sa posetiocima Galerije, i osluškujemo i uvažavamo njihove naklonosti, daje nam sugestije prilikom odabira dela za Stalnu postavku. Ta prisnost koju imamo sa materijom daje posebnu vrednost našem izboru. Stalna postavka u našem slučaju menja se u zavisnosti od potreba Galerije", objašnjava  Burojević.

 

"Šidijanke" i "Beračice" (deo slika) u šidskoj galeriji

 

"Danas muzeji moraju biti živi i kreativni, aktuelnu postavku je potrebno češće menjati, odnosno pružiti svakoj slici priliku da uspostavi dijalog sa posetiocima i možda postane deo Stalne postavke, kao što se dogodilo sa slikom Ašikovanje na mesečini (1939) . Slike koje su obavezne u svakoj Stalnoj postavci su Šidska crkva zimi (1940), Lipova aleja (1941) , Pijani brod (skica,1927), triptih Beračice (1942), monumentalna platna iz ciklusa Šidijanke (Kupačice) (1935-37), koje su u neprekidnom nizu od 31 metar izložene na najdužem zidu Galerije i ostavljaju posetioce bez daha", kaže na kraju razgovora direktorka Galerije Vesna Burojević.

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

 

 

Autor: Dušan Poznanović

Foto: arhiva Galerije slika "Sava Šumanović" i Dušan Poznanović