PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

Legat Veljka Petrovića: Oličenje tretmana koji kultura ima u Srbiji

  • Objavljeno:
  • 28.10.2018

Kuća Veljka Petrovića danas odiše misterijom. Podseća na uklete kuće iz horor priča. Međutim, vidno je da je ovaj mali dvor nekad bio impozantan. Ovo je priča o njemu. O Veljku Petroviću. O kulturi u našoj zemlji.

 

Adresa Ulica Teodora Drajzera 32, Dedinje. Mrežasta ograda velikog dvorišta je iskrivljena i pokrivena granjem i šibljem i pitanje je trenutka kad će se srušiti. Trava je pokošena, međutim, očito je da ovde već dugo niko ne živi, ali da povremeno navraća. Usred imanja, vremenu odoleva velelepna oronula kuća, vila. Na njenoj fasadi su pukotine, a na pojedinim mestima je ogoljena do cigle. Nekoliko prozora je polomljeno. Sve roletne su se obrušile. Jasno je da nikakve reparacije nisu vršene desetinama godina unazad. Ovako danas izgleda nekadašnji dom Veljka Petrovića – književnika, akademika, višegodišnjeg upravnika Narodnog muzeja u Beogradu...    

 

 

Kuća Veljka Petrovića u Ulici Teodora Drajzera 32 na Dedinju / Foto: Dušan Veselinović

 

Osećanje zahvalnosti samo po sebi moralno uzdiže dušu jednog naroda… (Veljko Petrović)

 

Iza zatvorenih vrata

 

Legat Veljka Petrovića nalazi se u okviru Prostorne kulturno-istorijske celine Topčider, koja je proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja. O legatu o kojem se prethodno brinuo Muzej grada Beograda, od 2007. godine stara se Kuća legata Beograd, ustanova kulture, koju je osnovala Skupština grada Beograda, sa idejom da brine o zaštiti, očuvanju i prezentovanju pokretnih i nepokretnih legata koje su Gradu Beogradu u amanet ostavili njegovi istaknuti žitelji. 

 

Zbog stanja u kojem se nalazi, vila Veljka Petrovića danas odiše misterijom. Podseća na uklete kuće iz horor priča. Međutim, vidno je da je ovaj mali dvor nekad bio impozantan. Njegova površina je 350 kvadratnih metara. Sastoji se iz suterena s kotlarnicom, visokog prizemlja, sprata i potkrovlja. Postoje i spoljašnje stepenice za poslugu koje povezuju sva tri nivoa kuće. Ulaz u dvorište i glavni portal spaja staza od kamenih ploča. Na vratima nas dočekuje čovek iz obezbeđenja kojeg je angažovala Kuća legata Beograd. Gospodin sedi u veoma malom predvorju sa stočićem i grejalicom. Oseća se vlaga. Hladno je. Kuća ima struju, ali ne i grejanje.

 

Kuća Veljka Petrovića / Foto: Dušan Veselinović

 

Sledeća prostorija je prostrana, ima kamin, i frontalno vodi na terasu koja gleda na dvorište. S leve strane je bila kuhinja koja više ne postoji, kao i trpezarija u kojoj se danas nalazi klavir. Sa desne strane je dnevna soba, salon za prijem u kom i dalje ima nameštaja davno zaboravljenih stanara, bračnog para Petrović. Tu su očuvaniji bidermajer trosed, fotelje, stolice od punog drveta, sve u rubin-crvenoj presvlaci sa zlatnim motivima; stilski stočić i tepih. Prava nekadašnja gospodska kuća.

 

Vlaga je svuda zašla u zidove s kojih se boja skida kao flis papir. Kao i napolju, i iznutra su na pojedinim mestima ogoljeni do cigle. Zid, kao i parket, na određenim mestima je potpuno crn – zbog dima koji je iz kotlarnice prodirao u kuću kroz neispravni dimnjak, svaki put kad su stanari, koji su do prošle godine bespravno živeli u suterenu, ložili u adaptiranoj garaži.

 

Bidermajer trosed i fotelje u salonu za prijem / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd​

 

U prostoriji sa kaminom su stepenice koje vode na sprat. Tu se nalazi soba za koju se pretpostavlja da je Veljko Petrović u njoj radio, kao i spavaća soba njegove supruge Mare, zatim ugradni garderober, kupatilo, balkon. Iznad je tavanski deo. I dalje ima antikvarnog nameštaja. Arhiva (prepiska, rukopisi, beleške) nalazi se u kutijama u više prostorija. Na zidu su i dalje vidljivi obrisi slika, dela bogate umetničke kolekcije Veljka Petrovića.

 

Ali, da se vratimo malo unazad…

 

Od kuće do legata

 

Kuća je sagrađena kao moderna, stambena vila 1936. godine, prema projektu Jovana D. Jovanovića za doktora Aleksandra Stefanovića. Pre Petrovića, kao i danas, u vlasništvu je Grada Beograda. Veljko i Mara su se u nju uselili 1962. godine, kad su je dobili u svojstvu zaslužnog priznanja od Grada, odnosno, dodeljena im je na korišćenje intervencijom tadašnjeg ministra kulture. 

 

Mara i Veljko Petrović / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Odmah nakon useljenja, iz zahvalnosti, Petrovići su počeli da uređuju svoj dom sa željom da ga pretvore u legat i ostave Gradu nakon njihove smrti. Svaki predmet je imao svoje mesto. Kuća je bila puna knjiga – biblioteke od preko tri hiljade primeraka, bogate likovne zbirke raznih slikara, vajarskih dela, porodičnih fotografija, značajnih rukopisa i prepiski i vrednog pokućstva. Veljko i Mara su na poleđini potpisivali svaku fotografiju, ne samo s namerom da olakšaju posao onima koji će biti zaduženi za njihov legat, već da sebe i svoje savremenike sačuvaju od zaborava. Izmučeni i u godinama, svoj dom su pretvorili u svojevrsnu oazu, utočište u koje bi se sklonili od svakodnevnih nedaća. Vreme su provodili u pisanju, čitanju knjiga i u odmaranju u prostranom dvorištu. 

 

Veljko i Mara Petrović u dvoristu kuće 1963. godine / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Petrovići su vodili veoma aktivan društveni život. Brojne prepiske svedoče o raznim poznanstvima i neprocenjivim prijateljstvima s ljudima tog vremena – Vasom Stajićem, Jovanom Skerlićem, Jovanom Dučićem, Ivom Andrićem, Aleksom Šantićem, Milošem Crnjanskim, Isidorom Sekulić, Miroslavom Krležom… Po celoj kući su, pored srebrnine, svećnjaka, lampi, bile izložene slike i crteži Marka Čelebonovića, Petra Dobrovića, Peđe Milosavljevića, Zore Petrović, Save Šumanovića, Milana Konjovića, Moše Pijade, Mila Milunovića, Kirila Kutlika, zatim ikone iz 18. i 19. veka vojvođanskih majstora Orfelina i Češljara, kao i vajarski radovi Rista Stijovića i Sretena Stojanovića. Prvi komšija bio im je Rodoljub Čolaković – revolucionar, književnik, kolekcionar umetničkih dela, čija je kuća danas renovirani legat sa izlagačkim prostorom.   

 

Ispred kuće u Drajzerovoj. Petroviću je 1965. godine predat prvi primerak knjige "Kritičari o Veljku". Na fotografiji (između ostalih) Draško Ređep, Živan Milisavac, R Radujkov, Božidar Kovaček.  

Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Ko je bio Veljko Petrović?

 

Savremenici su Veljka Petrovića opisivali kao visokog, vitkog, urednog gospodina pravilnog držanja. Govorili su da je i na kupalište dolazio u odelu sa kravatom kako bi sačuvao mit o svojoj fizičkoj skladnosti. U velikoj meri je obraćao pažnju na svoju pojavnost i društveni ugled. Klonio se boemštine. Bio je zanimljiv, rečit, marljiv, sposoban čovek koji je mnogo voleo svoju suprugu i prijatelje.

 

Jedan savremenik je o njemu napisao: "Prečanski gospodstven, brižljivo je negovao gospodstveni enterijer domaćeg života u kultivisanom, estetskom i artističkom rafinmanu…".

 

Veljko Petrović je rođen u Somboru 4. februara 1884. godine. Majka Mileva je preminula ubrzo nakon porođaja, pa je otac Đorđe, kasnije monah Gerasim, ostao sam sa četvoro dece. Veljko se školovao u Sremskim Karlovcima, Somboru i u Pešti gde je bio smešten u Tekelijanum gde je pohađao studije prava. Apsolvirao je, ali nije završio fakultet. Mađarski je tečno govorio do kraja života. Voleo je srpstvo i imao je veliku želju da se iskaže. Već 1903. godine profesionalno je počeo da se bavi novinarstvom i književnošću, objavljujući pesme i postavši dopisnik "Novog Srbobrana", potom saurednik časopisa "Croatia" u Zagrebu, a onda i urednik "Slobode" u Mitrovici. Nekoliko godina potom, otišao je u Sarajevo gde je bio novinar u redakciji "Srpske riječi". Pred Balkanske ratove prvi put je došao u Beograd. Kao ratni izveštač pisao je za novosadski "Branik", a putovao je i u Skoplje, Vranje, Sofiju i Bukurešt - gde je izveštavao sa pregovora o miru na Balkanu.

 

 

Veljko Petrović / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Buduću suprugu, Mariju Maru Mandrašević, upoznao je pred početak Prvog svetskog rata, na premijeri drame "Bez sreće" u Narodnom pozorištu u Beogradu. Od tog trenutka, njihovi susreti bili su česti.

 

Dođem do ćoška, pa mi same noge uđu u vašu ulicu… - pisao je svojoj izabranici.

 

Tokom tragičnih dešavanja koja su usledila, slali su pisma jedno drugom na različite adrese po Evropi. Veljko je kao dobrovoljac otišao na bojište u Valjevo, a potom i u Pecku. U Nišu je radio u uredništvu "Savremenih pitanja". Sa vojskom se povlačio preko Kosova i Albanije. Tada zapisuje:

Bolestan, u društvu drugova donedavno živahnih i duhovitih, a sada razdražljivih od neprijatnih sumnji i bolova. Za nama pusta, zamorna Rogozna, Banjska, Mitrovica, s kratkotrajnim ležajima već zagađene slame…

 

Pri povlačenju, kao novinar je bio izabran za člana "Biltena", pa je otišao u Ženevu, dok je kraj rata dočekao u Parizu. Sa Marom se venčao tek 1919. godine u Kuli, rodnom mestu njene majke. Prvo je radio u Novom Sadu, da bi ga Ministarstvo prosvete Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca potom postavilo za referenta za poslove u Umetničkom odeljenju u Beogradu, gde se brinuo o umetničkim spomenicima. Ukazom ministra prosvete 1921. godine, postavljen je na dužnost šefa kabineta. Četiri godine kasnije, Veljko je izabran za dopisnog člana SANU, a potom i za redovnog 1936. godine. Ovo su mu mnogi savremenici zamerili, uzimajući mu za zlo što nije završio fakultet.

 

Veljko Petrović / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Tih godina Petrović počinje svojim prijateljima da se žali na premor i stomačne tegobe koje su postale hronične. Neprestano je radio, ujedno verujući da nije dovoljno poštovan – da se o njegovom trudu, pesmama i pripovetkama ne piše, ne raspravlja, i to ga je tištilo do kraja života. Nastupa Drugi svetski rat i on, kao i veliki broj srpskih intelektualaca, biva poslat u Banjički logor gde je proveo tri meseca. Preživeo je, pa je pred kraj rata postavljen za direktora Narodnog muzeja u Beogradu, poziciji na kojoj će ostati do 1961. godine.

 

U to vreme je napisao veliki broj tekstova, organizovao značajne izložbe, bavio se književnošću. Pored novinarskog rada, Veljko je napisao i objavio veliki broj zbirki pesama i pripovedaka za koje je dobijao nagrade. Pretežno je pisao o Vojvodini, njenom ambijentu i ljudima. Objavio je ukupno šest stotina tekstova za razne jugoslovenske i strane časopise i listove.     

 

Mara i Veljko Petrović / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Kako smo napomenuli, sa Marom se preselio u vilu na Dedinju 1962. godine, uveliko krhkog zdravlja. Voleo je da "čeprka" po bašti, ali se prijateljima žalio na troškove održavanja velike kuće ("Dobio sam lava na lutriji…"). I tad je bilo problema sa grejanjem. Dragoslav Adamović, novinar "Politike", ovako je opisao radnu sobu Veljka Petrovića, tokom razgovora uoči književnikovog osamdesetog rođendana:

 

"Soba je topla i prisna. U starinskoj stolici, s onim visokim naslonom, sedi čika Veljko Petrović. Preko puta Dobrovićev portret sa koga nas gleda, malo rezignirano, trideset godina mlađi Veljko Petrović. Okolo knjige, stari bakropisi, jedan iz prve polovine XVII veka za svega deset franaka kupljen kod nekog bukiniste, na Seni. Dva dostojanstvena popa, svaki kao da je Arsenije Čarnojević, na jednoj vitrini. To su fotografije oca i deda. Na stolu, nadomak ruke, mala izbledela slika mlade, lepe, vitke žene, s čudnim, tužnim očima. – To je moja majka. Umrla je četiri nedelje pošto me je donela. Svesno se žrtvovala. Rekli su joj – ako me ne rodi, sve će biti u redu. Imala je dece, ali je htela da me rodi. Nikada me na svojim rukama nije držala. Godinama je gledam, znam svaki detalj njenog lika, njenog blagog, setnog lica…"

 

Veljko Petrović je preminuo 27. jula 1967. godine, u 84. godini. Sahranjen je u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. 

 

Sahrana Veljka Petrovića 1967. godine u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu

Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Legat

 

Legat Petrovića je kompleksnog tipa. Sadrži celo imanje i kuću, nameštaj, pokućstvo, slike i crteže iz 19. i prve polovine 20. veka, biblioteku od preko 3.000 knjiga, lične predmete i arhivsku građu – rukopise, beleške, pisma, govore, autobiografske zapise, skice sa predavanja, eseje, priče, fotografije. Svedočanstvo jedne epohe. Mala, a veoma značajna privatna istorija. 

 

 

Pismo Save Šumanovića Veljku Petroviću / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Mara je dugo bolovala pre nego što je preminula 1974. godine. Kao i njen suprug, bila je nežnog zdravlja. Kroz prepisku se primećuje da su ratovi, neizvesnost, smrt velikog broja prijatelja nepovratno uticali na zdravstveno stanje supružnika. Postoje i neproverena svedočenja da u vreme njene bolesti nestaje nakit i srebrnina. 

 

"Imali smo srećnu okolnost da nam je spomen-zbirka Pavla Beljanskog ustupila testament Veljka i Mare Petrović. U našoj arhivi već se nalazila detaljna dokumentacija tokom primopredaje. Tačno se zna Veljkova volja, na koji način je planirao da raspodeli svoju imovinu i kome. Mara ostaje u kući nakon njegove smrti, sa svešću da će kuća pripasti Gradu Beogradu, kao legat, mesto sećanja na Veljka. Želja je bila da kuća ostane jedna celina koju ne bi trebalo narušavati; muzejska, istorijska jedinica koja bi trebalo da stvori utisak o prostoru u kom je Veljko živeo i radio, kao prikaz jednog vremena", kaže istoričar umetnosti i kustos Kuće legata Beograd Ksenija Samardžija. 

 

Veljko i Mara kod porodice Cajs u Jelisingradu u Sloveniji 1937. godine 

Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

U jednom delu govora, koji je ostao sačuvan u rukopisu, na temu nasleđa, a prilikom jednog gostovanja na Radio Beogradu, Petrović je izjavio: …Mi bismo želeli da ujedno istaknemo i veliku važnost zadužbina i zaveštanja za održanje i kulturni razvitak našeg naroda. I to ne samo u prošlosti, već i u sadašnjosti, ako Bog da, i u budućnosti.

 

Prema rečima Ksenije Samardžije, pred kraj Marinog života ozbiljno se pristupilo zaostavštini. Osnovana je i Komisija za popis predmeta. Obavljena je i primopredaja. Ugovorom o poklonu Mara je svu zaostavštinu 28. maja 1970. godine poklonila Gradu Beogradu koji formalno postaje vlasnik dve godine kasnije. Međutim, nakon njene smrti situacija poprima drugačiji oblik.

 

Mara Petrović / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

"Kuća od tog trenutka ostaje zatvorena sve do useljenja domara, a potom kustosa Muzeja grada Beograda, s namerom da je održavaju. To je bio manir koji se ne vezuje samo za devedesete godine, već i ranije – da Muzej useljava svoje radnike kako bi čuvali legate. To je postao suštinski problem jer se nikad nije vodila adekvatna briga o tim prostorima. Slična situacija se desila sa legatom Paje Jovanovića posle čega su nastajali ozbiljni problemi. Jedino je legat Pavla Beljanskog ugovornim obavezama striktno definisao i predvideo svaki mogući ishod, pa se to nije desilo. Međutim, legat Beljanskog je u Novom Sadu, dok je Beograd preopterećen poklonima i legatima. Iz tog razloga je stvorena Kuća legata kako bi mogla da se brine o njima i da napravi model funkcionalnog održavanja tih prostora", objašnjava Samardžija.

 

Stanari

 

Od tadašnjeg Muzeja grada Beograda domar je dobio stanarsko pravo na godinu dana, kao privremeno pravo korišćenja prostora, pa se uselio u suteren kuće. To je bio jedini pravni osnov da se useli. To se desilo osamdesetih godina, ali je bilo perioda kada nije živeo tu, pa se ponovo vraćao. Sa njim je živela i njegova porodica. 

 

I kustos, takođe s porodicom, kog je angažovao Muzej grada Beograda, devedesetih godina se uselio na sprat kuće, među nameštajem Petrovića. Međutim, on se nije dugo zadržao. Ksenija se priseća da je skoro dolazila jedna gospođa sa detetom da mu pokaže prostor u kojem je odrastalo. 

 

Kuća Veljka Petrovića / Foto: Dušan Veselinović

 

Šta se u kući dešavalo tokom boravka stanara – nije poznato. Određeni predmeti i pokućstvo nedostaju. Autentična kuhinja više ne postoji. Napravljen je takav razmeštaj da više i nema uslova da se sve vrati na staro, kako je prostor nekad izgledao. Danas je veoma teško utvrditi koja je prostorija bila Veljkova radna soba čak i uz pomoć retkih fotografija iz unutrašnjosti kuće, kojih je veoma malo.

 

Spor sa domarom iz suterena trajao je godinama. On je očekivao novčanu nadoknadu jer je investirao u prostor, pa je nastala teška, mučna situacija jer se ticala egzistencijalnih pitanja. Spor je dobio Grad, tj. Kuća legata, a domar se sa porodicom iselio krajem 2016. godine, čime su se konačno stekli uslovi za početak revitalizacije kuće. 

 

Problemi legata i moguća rešenja

 

Danas je kuća prazna. Uvedeno je elementarno održavanje – trava se kosi, prostorije se povremeno čiste. Međutim, stanje u kom se objekat nalazi je i dalje neprijatno, neuslovno i neprestano se pojavljuju problemi – nestanak struje, zastarele instalacije, nedostatak grejanja, nedovoljno osvetljenje, vlaga. U jednoj vertikali parket je potpuno crn zbog dima koji je iz kotlarnice kroz pukotine dimnjaka ulazio u kuću. Na tom zidu je bila naslonjena biblioteka, pa prvo što je urađeno jeste to da je sklonjena i poslata na sterilizaciju. To je bila prva intervencija. 

 

Arhiva u kući Veljka Petrovića / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Da bi se legat adaptirao za posetioce i postao reprezentativan, prvenstveno treba razmotriti nameru poklonodavca, uzeti je u obzir i ispoštovati njegovu želju.

 

"Nije to samo materijalna i kulturna vrednost, već i duboko emotivna. Ulazite u prostor intime jednog života, pa treba razmisliti kako ga sačuvati i na koji način ga prikazati i oživeti, privući posetioce. Odatle se razvija logika legata. Sledeći poduhvat je da se prezentuje ličnost legatora, na koji način je njegov život svedočio važne stvari, njegova istorijska uloga, da se sačuva autentičnost vremena, odnosno prostora; znači zašto je taj legat važan i ko je bio Veljko Petrović. Na kraju sve to predstaviti publici na kulturan, verodostojan, zanimljiv način. To je polazni problem legata", navodi Samardžija.

 

 

1. Pečat Veljka Petrovića, 2. "Mačka" (Risto Stijović, gips, 1957.), 3. "Ženski akt" (Risto Stijović, model Nevenka Urbanova, patinirani gips, 1928.), 4. "Dete sa ružom" (portret Side Kenđelac iz Kikinde, autor Nikola Aleksić, ulje na platnu, 19. vek), 5. "Cvece" (Sava Šumanović, ulje na platnu, 1940.), 6. Moša Pijade (akt, 1930.)

 

Drugi problem je svakako nedostatak materijalnih sredstava za obimne popravke koje su hitno potrebne. U Veljkovu kuću nikad se nije ulagalo, osim elementarnih sanacija u vidu manjih popravki na krovu. U toku NATO bombardovanja Srbije kuća je oštećena – napuklina u zidu je još uvek vidljiva, prozori su popucali, a selotejp još stoji na njima.  

 

Album sa fotografijama / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Desila se i krađa 2009. godine, pa je Kuća legata prenela vredne stvari u bezbedne uslove depoa biblioteke "Svetozar Marković", i ujedno uvela dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje u kući. Iste godine je pokrenut i sudski spor s namerom da se isele stanari.

 

"Postoje spiskovi zaostavštine, pa smo po njima primetili šta nedostaje. Tad sam primetila da veliki broj predmeta na spisku nema prateću fotografiju. Sa koleginicom sam dopunjavala praznine, popisivale smo predmete za konzervaciju i sterilizaciju, dokumentovale gde se šta nalazi, kao i stanje kuće. Ubrzo nakon toga, primetile smo da nedostaju dve slike - 'Mrtva priroda sa tikvicama' Marka Čelebonovića i 'Mrtva priroda sa ribom' Petra Dobrovića. Nekoliko meseci kasnije, pila sam kafu u hotelu "Palisad" na Zlatiboru, kad sam primetila jednu od slika na zidu. Bila sam potpuno zatečena. Napravila sam više provera kako bih bila sigurna da je to originalna slika koja nedostaje. Gospodin koji je regularno kupio obe slike sa sve pratećim papirima nije znao da su prethodno ukradene. Trebalo je i da izađu iz zemlje nedelju dana nakon našeg pronalaska. Mislim da je to jedinstven slučaj da smo uspeli da ih vratimo. Sad su u depou biblioteke Svetozar Marković", kaže Samardžija.

 

 

"Mrtva priroda sa tikvicama" - Marko Čelebonović (ulje na platnu 1953.) i 

"Mrtva priroda sa ribom" - Petar Dobrović / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Međutim, od prvobitnog primopredajskog spiska, pa do sledećeg evidentiranog, uočeno je da nedostaje još nekoliko stavki – radovi na papiru iz 19. veka i pojedini sitni predmeti.

 

Šta će biti sa zaostavštinom?

 

Nijedan jedini predmet u kući nije očuvan! Arhiva u kutijama je popisana, ali je i dalje u kući. Obavezno je da svaki predmet prođe konzervaciju. Osim dve umetničke slike koje čekaju na red za konzervaciju, sa svim ostalim, kao i crtežima, to je učinjeno. Radovi na papiru su sterilisani i to je izdejstvovala Narodna biblioteka, dok je konzervaciju radio Centralni institut za konzervaciju.

 

Fotografije su delimično sterilisane. Nameštaj još nije konzerviran. Ministarstvo kulture i informisanja nedavno je odobrilo sredstva za sterilizaciju arhivske građe. Tu postoje pisma koja su stara preko 100 godina. Kad se sterilizacija arhive završi, biće smeštena u depou na policama, u adekvatnim kutijama, i biće dostupna za istraživanje. Niko dosad od nadležnih nije u potpunosti iščitao šta se tu sve nalazi. Jedan deo je skeniran, a ukupna građa je popisana. Nakon istraživanja, zaostavština će biti digitalizovana, zatim uključena u kataloge i druge propratne materijale. 

 

Portret supruge - Mihajlo Ferenčević - 19. vek (iz zaostavštine Veljka Petrovića) 

Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Prva izložba Veljkovog legata, pod nazivom "Veljko Petrović – sećanja i zaborav", koja je obuhvatila jedan deo zaostavštine, otvorena je prošle godine u Kući legata u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Izložba je omogućila da se publikuje katalog koji dokumentuje likovnu zbirku i navodi broj predmeta i sadržaj iz legata. Zahvaljujući odobrenim finansijskim sredstvima Ministarstva kulture, sterilizacija će se uskoro nastaviti i završiti. 

 

Može li legat da postane turistička atrakcija?

 

Da se vratimo na problem materijalnih sredstava. Postoji plan i nacrti kako bi se legat rekonstruisao, ali je to ostalo na nivou ideje. Ozbiljan strateški plan za sada ne postoji. Zašto se sredstva za renovaciju i posle pedeset godina još uvek ne izdvajaju?

 

Ksenija Samardžija napominje da treba razumeti i da je Beograd preopterećen velikim brojem legata. Pored kuća, tu su i predmeti, zbirke koje su stare i kompleksne. Ogromna finansijska sredstva se izdvajaju za njihovo očuvanje. Legat je poklon koji sa sobom nosi mnogo pratećih elemenata.

 

Arhiva u kutijama u kući Veljka Petrovića / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

"Legat je velika obaveza koja može da se pretvori u opterećenje ako se ne starate o njoj na vreme. Nedavno je formirana komisija koja će da odlučuje o tome šta Grad prima kao poklon, koju količinu predmeta, koji broj radova. Komisija će na odgovarajući način praviti odabir nepokretnosti i pokretnosti koje su od vitalnog značaja za Grad. Ako se pokloni neselektivno primaju, postaju opterećenje. Da se to ne bi desilo treba angažovati stručni kadar koji će time da se bavi, zatim obezbeđenje, tim ljudi koji će da održava taj prostor, kao i lokaciju gde ćete predmete smestiti jer ne dobijate uvek i kuću uz zaostavštinu", objašnjava naša sagovornica.

Što se tiče finansijskih sredstava za Legat Veljka Petrovića, oko 600.000 dinara je potrebno samo da se sredi klavir na kom je Mara volela da svira. 

 

Kuća Veljka Petrovića / Foto: Dušan Veselinović

 

"Saobraćajni institut CIP je procenio da bi sve popravke koštale oko 460.000 evra. Jedna od zamisli je da se kuća pretvori u višenamenski objekat, da se od tavanskog prostora napravi rezidencijalni deo gde bi književnici odsedali kad dođu u Beograd na određene skupove i događaje, dok bi deo u prizemlju bio izložbeni – sa zaostavštinom Veljka i Mare Petrović. Sprat bi bio radni prostor gde bi se promovisala književnost (npr. književne večeri). Kafe-knjižara bi bila u delu otvorenom ka dvorištu, dok bi suteren služio kao depo. Vrt bi mogao biti prelep, pa bi se i on iskoristio na najbolji mogući način", kaže direktor Kuće legata Beograd Filip Brusić-Renaud. 

 

Na možda najtužniju posledicu svih tih problema koji su godinama, pa i decenijama pratili legat jednog od naših najznačajnijih umetnika 20. veka, ukazuje Ksenija Samardžija koja veruje da ljudi danas ne mogu da se sete ni lika Veljka Petrovića.

 

Veljko Petrović / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

"Ideja je da se ne vrati samo zbirka predmeta, već i lik koji će ponovo biti prepoznatljiv. Trebalo bi da se angažuje psiholog ili psihijatar koji bi napravio analizu ličnosti Veljka i Mare Petrović, kao što smo učinili na otvaranju Legata Petra Lubarde. Da se njihov lik tumači sa ljudskog aspekta - sa svim vrlinama, manama i slabostima. Podsećam da je ključna stvar da legat vode stručni ljudi. Tamo gde struka posustane, problemi se stvaraju", završava Ksenija Samardžija i dodaje da je nijedan novinar do sada nije pitao za Legat Veljka Petrovića.

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstvakulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Autor: Dušan Veselinović

Foto: Arhiva Kuće legata Beograd i Dušan Veselinović