PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

Legat Petra Lubarde: Dokaz da u kulturi može i mora bolje

  • Objavljeno:
  • 18.11.2018

Nema mnogo slikara na svetu koji su na bijenalima pobeđivali Dalija, Mura i Pikasa. Svakako nijednog iz tog umetničkog kruga koji je imao tako trnovit put do legata. Bio je jedan od najboljih kulturnih diplomata koje je Srbija ikada imala. Danas je dokaz da u kulturi naše zemlje može, ali i mora da se radi bolje i više.

 

Adresa Iličićeva 1, Dedinje. Sam ugao sa Kačaničkom ulicom. Toliko je tiho da imate osećaj da ne biste smeli da budete na ovom mestu. Nigde žive duše. Duva vetar. Dvorište opasuje visoka, stepenasta, crna, metalna ograda, kroz koju se probija retko jesenje lišće. Usred imanja, na padini, nalazi se impozantna vila blede bež boje koja nadgleda ceo komšiluk. Krov joj je suptilno zelene nijanse. Sva u prozorima, primetno je da je sveže renovirana. Izgleda kao da sija. Na delu fasade prikazana je velika plakat-fotografija na kojoj piše "Legat Petra Lubarde", nekadašnjeg čuvenog jugoslovenskog slikara savremene umetnosti...   

 

Kuća Petra Lubarde / Foto: Dušan Veselinović

 

Legat danas: Autentično sećanje na Lubardu

 

Čim se prođe kroz kapiju stiče se utisak čistine, čistoće, spokoja. Sa desne strane, ispred fasade sa plakatom, stoji bista Petra Lubarde, rad vajara Sretena Stojanovića, koja je otkrivena prošle godine, na 110. godišnjicu umetnikovog rođenja. Prostrani kružni plato prošaran raznobojnim kockama u centralnom delu dvorišta opkoljen je klupicama, a isti prostor postaje i kafe-bašta preko leta.  

 

 

Kuća Petra Lubarde / Foto: Dušan Veselinović

 

Kad se masivnim stepenicima popnete na visoko prizemlje kuće, ulazite u predvorje sa crno-belim pločicama u kom možete pogledati kratkometražni dokumentarni film o Petru Lubardi i njegovom legatu. Sa desne strane je suvenirnica koja nudi razne predmete sa obeležjem slikara, dok je sa leve ulazak u prostrani glavni hol u kom dominiraju autentične drvene stepenice. Tu su i stilska bidermajer ogledala i komode bračnog para Lubarda. Salonska vrata nekadašnjeg ateljea su, takođe, autentična, pa su na staklenim oknima sačuvani urezani Petrovi crteži. Iza njih je izložbeni prostor sa velelepnim slikama velikih i manjih formata – Čovek i zveri, Arabeska na crvenom, Bik i oblak, Kleveta, Zarobljenik... 

 

 

1 - 6. Kuća Petra Lubarde / Foto: Dušan Veselinović 

7. Petar Lubarda – Čovek i zveri / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

8. Petar Lubarda – Arabeska na crvenom / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Na spratu, gde su nekad bile privatne odaje Petra Lubarde i njegove supruge Vere, danas se, takođe, nalaze izložbene prostorije sa slikama kao što su Kosovska bitka, Lament za pesnika, Car Trajan, Mačak II, Usamljeni jahač itd. Tu su i porodične fotografije, razglednice, nagrade, isečci iz novina, Petrove boje, paleta, štafelaj, televizor, omiljena fotelja. Sve je besprekorno čisto, osvetljeno, prijatno. Air condition je uveden u celoj kući, kao i adekvatni bezbednosni sistem. U suterenu je kafe, kao i konferencijska, odnosno sala za tribine i predavanja.

 

Rekonstrukcija celog imanja je trajala od 2008. do 2013. godine. Spratnost je ostala ista. Prostor gde su sad kancelarije, nekad je bio tavanski u kom su se čuvale stare novine. Prostorije za hlađenje i grejanje su u podrumu koji je nekad bio niži i služio je za ogrev, a sad je nivo temelja spušten, pa se dobila korisna visina. Napravljeni su i toaleti za posetioce. Krov je podignut i napravljen je stakleni deo. Prozori su zamenjeni, a ulazne stepenice pomerene. Dvorište je uređeno.

 

 

Kuća Petra Lubarde / Foto: Dušan Veselinović

 

"Legat Petra Lubarde je nakon potpune rekonstrukcije i sanacije otvoren za javnost decembra 2014. godine i kao takav predstavlja jedan od najlepših i najsavremenijih izložbenih prostora na teritoriji grada Beograda koji čuva sećanje na jednog od najvećih srpskih umetnika XX veka", kaže kustos Legata Petra Lubarde Dina Pavić.

 

Restauraciju i konzervaciju izuzetno oštećenih Petrovih slika radio je Institut za konzervaciju, uz pomoć stručnjaka iz Italije. Mnoge slike danas su deo stalne postavke, a veliki deo ličnih predmeta Lubardi nalazi se u depou Legata. Od svih izloženih umetničkih dela, samo se za jedan veruje da je Verin – flomasterom urađen Petrov portret.

 

Petar Lubarda – Car Trajan 1972. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

"Rekonstrukcija objekta i konzervacija slika koštala je oko milion evra", kaže direktor Kuće legata Beograd Filip Brusić – Renaud, pod čijim se staranjem danas nalazi Legat Petra Lubarde.

 

Kuća danas pripada zaštićenom kompleksu Topčidera, pa nije dobijeno odobrenje da se uradi spoljni lift jer bi remetio kulturnu celinu. Napravljena je i rampa za lica sa invaliditetom, ali njom se može doći samo do prizemlja, ne dalje, pa je to, u muzeološkom svetu, veliki propust.

 

 

Kuća Petra Lubarde / Foto: Dušan Veselinović

 

"Prema mom mišljenju, kuća je bila prelepa i u Petrovo vreme, ali sam vrlo zadovoljna kako izgleda i danas jer je sačuvano mnogo toga autentičnog. Na podu su tada bile crno-bele pločice, kao i danas, a bio je i parket koji u mom rodnom Izraelu nije postojao u to vreme. I drvene stepenice su ostale iste. Kuća je zadržala lepotu, samo što nije bila izglancana kao danas. Raspored soba je malo izmenjen. Na spratu su bile dve spavaće sobe. Sećam se i belih slamnatih stolica, fotelje u kojoj je Petar sedeo, stalka sa knjigom, mnogo porculana i staklenih detalja, televizora u ormanu...", kaže sestričina Petra Lubarde Đina Lazar. 

 

Međutim, šta je bio razlog potpune renovacije kuće Petra Lubarde?

 

A nekada… Po Titovoj direktivi…

 

Bračni par Lubarda uselio se u ovo zdanje 1957. godine. Ali, da se vratimo malo unazad. Vila je podignuta 1927. godine kao letnjikovac za beogradsku porodicu Nikolić, a prema projektu arhitekte Veljka Miloševića. Predstavljala je jednu od prvih porodičnih kuća izgrađenih među gustim drvećem severne padine Topčiderskog brda, na prostoru nekadašnjih vinograda. Od Grada Beograda, Lubarde su ovu kuću dobile na korišćenje. Prema rečima Filipa Brusića – Renauda, izaslanici jedne strane delegacije tada su dolazili u Jugoslaviju i hteli su da upoznaju velikog slikara koji je u tom trenutku živeo u malom stanu u Ulici Draže Pavlovića i, sa isto tako malim, ateljeom.

 

Navodno, Tito je dao direktivu da drug Lubarda ne može da živi na takvom mestu, pa su ga brzo prebacili u slobodnu vilu. Preselili su ga za jedan dan i išli su po kući i prosipali boju kako bi bio ostavljen utisak da on tu živi već izvesno vreme. Đina Lazar kaže da je njen ujak ovu kuću dobio kao slikar i veliki umetnik i da je nije tražio. Samo je želeo mesto gde može da stvara.

 

Petar i Vera / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

U ovom zdanju od 700 kvadratnih metara, Lubarde su našle svoj mir. Petar i Vera su se često odmarali u prostranom dvorištu punom cveća, drveća i mačaka. Mnogo su voleli životinje.

 

Kulturni diplomata koji je pobeđivao Dalija, Mura, Pikasa…

 

Lubarda je pedesetih godina bio uveliko ostvareni slikar, kako u Jugoslaviji tako i u svetu. Veliku izložbu u Beogradu otvorio je 1951. godine u galeriji ULUS-a, u Knez Mihailovoj ulici, "preporodivši" jugoslovensko slikarstvo. Tada se reklo da je "zvezda repatica udarila u centar Beograda", budući da su slike šokirale posetioce, a Petar je voleo da ostaje na svojim izložbama i razgovara sa ljudima. Pobedio je na bijenalu u Sao Paolu 1954. godine, a potom i u Japanu; a dobio je i Herderovu i Gugenhajmovu nagradu. Zbog ovih, a i raznih drugih postignuća postao je jugoslovenski kulturni diplomata. U Sao Paolu je jednoglasno pobedio pored radova Dalija, Mura, Pikasa, a poslednjeg je pobedio još jednom na bijenalu u Japanu.

 

 

1. Nagrada Bijenala u Sao Paulu 1954. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

2. Orden zasluge za narod sa zlatnom zvezdom 1965. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd 

3. Petar Lubarda / Foto: Arhiva Đura Lubarde

4 i 5. Kuća Petra Lubarde / Foto: Dušan Veselinović

 

Prema rečima rodbine i poznanika, Petar Lubarda je bio dobar i lep čovek nižeg rasta. Blage naravi i vrlo vredan i predan poslu. Kažu da je neprestano radio. Zatvarao se u atelje iz kog dugo ne bi izlazio, često slikajući i po šesnaest sati dnevno. Večeru, koju bi mu supruga servirala, imao je u ponoć, ali je i taj obrok prekidao kako bi prišao slici i dodao određeni detalj. Njegovi radovi su bili velikih formata, pa je često satima stajao, četkicom praveći poteze. Na primer, za sliku "Kosovska bitka" uradio je nebrojeno skica, crteža i slika, pa je tek onda završio konačnu verziju. Mnogo je voleo poeziju i pojedine pesme bi predstavljao kroz svoje radove. Voleo je da čita filozofske knjige, dok je klasičnu muziku, džez, Bitlse, slušao sa svog velikog tirkiznog tranzistora.

 

Petar Lubarda / Foto: Arhiva Đura Lubarde

 

Bio je vrlo privržen porodici. Kod rođaka bi seo na stolicu, zagledao bi se u jednu tačku i po sat vremena bi ostajao odsutan u mislima. Za pojedine je bio mističan, dalek. Odeća mu je bila dva broja veća. "Kako ide ovako? Što se malo ne uredi?", jednom prilikom se upitala njegova sestričina Đina, pa mu je isplela kapu, a drugu mu je poslala iz rodnog Izraela. Pamti ga kao duhovitog, nasmejanog čoveka, debeljuškastog, ležernog, pomalo usporenog i zamišljenog.

 

"Petar je bio zanimljiva ličnost. Veoma je tiho govorio, skoro nerazgovetno. Ljudi su često mislili kako je odsutan, što nije bilo tačno. Voleo je da sasluša. Voleo je decu. Bio je jak i lepuškast. Mojim drugarima i meni je kupovao sladoled pred Mažestikom. Međutim, jeste bio usporen i rastrgan. Uvek. Mislim da je tu rastrganost uzrokovao gubitak oca, brata, sina, kao i razlaz sa prvom suprugom Jelenom", priseća se slikar i Petrov bratanac Đuro Lubarda.

 

 

Petar i Vera sa Đinom i njenim roditeljima / Foto: Arhiva Đine Lazar

Petar i Vera Lubarda / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

Petar Lubarda / Foto: Arhiva Đura Lubarde

 

Kako dolazi do problema sa ateljeom Petra Lubarde?

 

Petar Lubarda je preminuo 1974. godine. Želeo je da svoje slike pokloni Beogradu što je supruga Vera i učinila. Umro je u februaru, a Vera je u maju iste godine zaključila ugovor o poklonu sa Gradom Beogradom prema kom je 57 slika, oko 120 crteža i skica, deo nameštaja i Petrovog slikarskog pribora zaveštan gradu. Zauzvrat je nastavila da živi u kući i dobila je stanarsko pravo. Živela je u jednom delu kuće, dok je drugi pretvoren u legat – "Atelje Petra Lubarde". Legat je na čuvanje i održavanje poveren Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Međutim, depo u kom su se nalazila dela bio je u delu koji je Vera koristila. Nije dozvoljavala kustosima Muzeja da na predviđeni način obrade celu zbirku i stalno je postojalo "natezanje".

 

"Tražila je da legat ima dvadesetčetvoročasovno obezbeđenje, a Muzej za to nije imao finansijsih sredstava. Tražila je i da kustos uvek bude prisutan kako bi posetioce sproveo kroz postavku, a oni ni za to nisu imali mogućnosti. Kad su kustosi želeli da se bave zbirkom, Vera je to pomalo kočila jer se postavljala kao nadzor legata i morali su za sve da je pitaju, iako je to bio poklon kog se odrekla. Posetioci i danas teško dolaze dovde, a u ono vreme je tek bio problem. Legat nije radio svaki dan, nego tri dana nedeljno. Tokom prve godine je imao 500 posetilaca, što je bilo veoma malo. Kuća je bila podeljena na izložbeni deo i privatni deo u kom je Vera živela. Izložbeni deo je obuhvatao nekadašnji Petrov atelje u kom su bili veliki stolovi i platna", kaže Dina Pavić.

 

              

Petar Lubarda – Aquarius, 1970. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Vera se žalila gradu kroz dopise – da Petar od države nikad ništa nije tražio – da je mnogo dao, a zauzvrat ništa nije dobio. Usled novčanih problema, muzeji su praktikovali da u legat usele domara i to se kasnije pokazalo kao loša praksa. Vera je to izričito odbijala. Kao da je znala da će to u budućnosti predstavljati problem, o čemu najbolje svedoči tekst o Legatu Veljka Petrovića.

 

Muzej je 1983. godine jednostrano raskinuo ugovor sa Verom jer nije mogao da se nosi sa njenim zahtevima, a od naredne godine gubi se uvid šta se dešava u Petrovoj kući. Od tada, pa naredne dvadeset i četiri godine niko od zvaničnika nije ulazio u kuću. Sve je propadalo.

 

Decenije urušavanja kuće i legata

 

Poznato je da se kuća obrušavala i dok su Lubarde živele u njoj. Iako je Petar najviše zarađivao od državnih narudžbina, zbog veličine nisu mogli da je održavaju. Kad Petar piše Veri pismo iz Indije 1962. poručuje joj da, ako je neko zainteresovan da zameni kuću za jednosobni stan sa centralnim grejanjem – da pristane. "Kuća nije kriva, ali nemamo novca da je održavamo." Imali su problem sa grejanjem. Jedan novinar to je najbolje ilustrovao zapažanjem: "Ovog januarskog dana u kući Petra Lubarde bilo je hladnije nego napolju". Promene u kući su nastale 1974. na 1975. kad je deo legata pretvoren u atelje, a potom i još jedna rekonstrukcija. Posle bombardovanja 1999. godine, plafon se u jednom delu kuće, između prizemlja i prvog sprata gde je bila kuhinja, urušio i zjapila je rupa.

 

Legat ranije / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Postojale su i spekulacije da Vera prodaje Petrove slike, da velike seče i prodaje kao manje, a ugovor o poklonu nije raskinula. Komšije su, navodno, viđale ljude kojima ona slike prebacuje preko ograde.

 

"Vera Lubarda je bila dobar crtač i slikar. Naučila je da kopira Petrov potpis jer ga pojedine slike iz kataloga iz šezdesetih godina nemaju, a kasnije ga dobijaju. Na slici "Usamljeni jahač" iz 1969. godine, ispred koje se Petar često fotografisao, vide se faze rada pošto je često naknadno dodavao boju i detalje. Petar je sastavio testament 1973. godine i u njemu Veri Lubardi ostavlja "folksvagen", a onda je na dan smrti 13. februara 1974. napravljen novi testament za koji se veruje da je Vera napisala. Nalazili smo i pisma koja su pisana dva puta – prvo njegovim rukopisom, a onda njenim", kaže kustos Legata Petra Lubarde Jovana Pikulić.

 

Petar Lubarda – Lamento za pesnika (Njegoš na lovćensku temu),1970. 

 Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Petar nije imao dece, a Vera je odmah posle njegove smrti prekinula vezu sa njegovom rodbinom. Kontaktirali su je da im javi kad bude otvoren planirani legat, ali im je rekla da još nije vreme za to. Iz novina su saznali da je legat otvoren, i tad im je sve bilo jasno. Od tada više nisu imali nikakvu komunikaciju sa njom. Đinina majka je sve prepustila Veri što se tiče ostavinske rasprave kako bi izbegla mogući konflikt. Zamolila je i Đura Lubardu da se skloni jer se plašila Vere, smatrajući je opasnom. Godine 1989. Đina Lazar je došla u Beograd (to joj je bio majčin poklon za njen 40. rođendan) i otišla je da vidi Petrovu kuću.

 

"Bila je zarasla u korov, zapuštena, nikakva. Na kapiji je bio katanac, a Veru nisam ni mogla dozvati od rastinja koje je prekrilo celo imanje", priseća se Đina Lazar.

 

 

Legat ranije / Foto: Arhiva Đura Lubarde i arhiva Kuće legata Beograd

 

"Taman posla da odsečeš granu nekom drvetu u dvorištu. Zato je i nastala takva prašuma. Vera je, navodno, dvaput godišnje sređivala, ali nije dala ništa da se seče. Imala je i lozu za koju je rekla da je Petar doneo sa Svete gore. Za Novu godinu bi kupila jelku, ali sa busenom, koju bi zasadila u dvorištu", kaže Verin vozač Nikola – Vuk Cvijetićanin.

 

Sve od 1996. pa do Verinog pada 2007. godine, jedini čovek koji je ulazio u njenu kuću bio je Nikola Cvijetićanin. Čovek iz distribucije nije dolazio, kao ni onaj za očitavanje vode. Vera je to održavala u pretplati, a Nikola je to redovno plaćao i niko strujomerima i vodomerima nije prilazio. Na kapiji je imala lanac i katanac. Bila su četiri ulaza u kuću i Nikola je svaki obezbedio i zaključao. Čak su i pojedina vrata u kući bila zaključana.

 

Legat ranije / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd 

 

"Verin osnovni problem je bio slab vid i verujem da odatle potiče taj strah od ljudi. To nije htela priznati. Nudio sam joj da ide kod očnog lekara, ali nije htela ni da čuje. Dioptrija joj je bila ogromna. Nagađala bi je. Kupi mi minus 8, ali joj ne odgovara, pa joj uzmem još veću. Kad je čitala, skinula bi naočare, pa je nosem dodirivala papir. Dala bi mi da joj pročitam. Bila je sramežljiva", kaže Cvijetićanin.

 

On nikad nije kročio na sprat kuće. U više navrata je vršio reparacije u donjem delu. Predlagao bi joj da dovedu žene da joj očiste, ali ne bi dozvolila. Plašila se krađe. Nije mogla da vidi ko će šta da uradi. Kuća je bila puna umetnina, a "Vera mnogih nije ni bila svesna". Nikola bi čistio slike, pa bi ih zajedno sa Verom, ako bi bile nađene na nepodesnom mestu, stavljao na drugu lokaciju u kući.

 

Nikola nije video nijednu sliku, a da nije bila Petrova. Pretpostavlja da su slike drugih autora bile na spratu. Seća se da mu je pokazala i jednu njenu započetu. Za nekoliko slika mu je tvrdila da su njene, ali Nikola misli da to nije bila istina, jer su veoma podsećale na Petrove. Nikad mu nijednu sliku nije poklonila. Razmišljala je o tome da zameni kuću za stan u gradu, ali to nikad nije sprovedeno u delo jer je želela da to uradi pod svojim uslovima. Nije prihvatala sugestije.   

 

 

Legat ranije / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd 

 

"Prvi put sam ušao u kuću posle dva meseca poznanstva sa Verom. Kuća jeste izgledala zapušteno, ali ne i devastirano. Ulazna vrata su bila u lošem stanju, kao i ograda. Sva vrata unutra su bila zrela za zamenu. Prašina svuda. Trebalo je okrečiti i izvršiti razne sanacije. Prema mojoj proceni, Vera nije brisala prašinu oko sedamnaest godina. Određene stvari sam joj popravljao, na primer stazu, ali generalno nije htela. Sve je bilo do nje. Čim bih predložio da dovedem majstora, nije dozvoljavala. Uvek se plašila da je ne pokradu. Nije imala vodu u jednom delu kuće. Sa prijateljima sam jednom prilikom uspeo da izbacim mnogo toga iz dvorišta, ali, opet, nismo ni granu smeli izbaciti, već je staviti na drugo mesto u dvorištu. Zbog problema sa vidom više nije išla ni kod komšinica Smilje i Nine. Smilji bih povremeno nosio hranu i novac koje joj je Vera slala. Ranije je odlazila kod njih, ali kasnije bi se viđale samo preko ograde. U kuću zaista NIKO nije ulazio", kaže Cvijetićanin.

 

Krađa

 

Jedne noći oko 23 časa lopovi su joj ušli u kuću, a ona je umesto policije pozvala Nikolu Cvijetićanina. Sa sprata je vikala na njih jer nije smela da siđe, ali nijedno lice nije mogla da razazna. Rekla je samo da ih je bilo troje, četvoro. Nikola je ušao u kuću kad mu je Vera bacila ključ sa prozora, na zidovima je video da nekoliko slika nedostaje, i da nema pojedinih stvari za koje je znao gde stoje. Prošao je sa gornje strane kuće i video da su upravo tu provalili. Sa te gornje strane su prebacivali stvari. Nikola je na tom mestu našao još neraspakovani mali šporet koji joj je kupio petnaest dana ranije. U bežanju su ga ispustili, kao i još nekoliko predmeta. Vera nije zvala policiju jer je bila prestrašena. Čak ni svetlo nije uključila. Jedna mačka je osetila lopove, pa je počela da pravi buku i tako je Vera shvatila da joj je neko u kući. Nikola je doveo policajca kog je našao u Užičkoj ulici, potom je zaključao celu kuću, a sutradan je došao da dodatno osigura sve brave – i sa unutrašnje i spoljne strane. Nikola veruje da Vera nije bila opljačkana samo tada. Imala je toliko stvari da nije znala šta poseduje.

 

Petar Lubarda – Borba petlova, 1958. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Nikola Cvijetićanin je siguran da je prodavala slike. U nekoliko navrata ih je vozio, navodno na restauraciju, a čak je jednom prilikom i njegov brat od tetke prevezao sliku jer je imao kamion. Vera je nosila slike u galeriju koja se nalazila negde na pola puta između Zelenog venca i Brankovog mosta, u Brankovoj ulici. Cvijetićanin je ulazio unutra, a Vera bi sedela sa vlasnikom po sat i više vremena, koji je sigurno imao "lepu vajdu", prema njegovim rečima. On nikad nijednu sliku nije vratio u kuću, iako bi mu Vera rekla da idu na restauraciju. Koliko god da mu je verovala, određene stvari je držala za sebe. Nikad je nije video da je sekla slike. Nikada nije nešto iznela iz kuće, a da on nije nosio. Čak joj je i kišobran nosio, sve osim male torbe koju je držala kod sebe, tako da bi sigurno video neku sliku manjeg formata. Ipak, Nikola ne veruje da je ona sekla slike jer je mnogo volela Petrovo stvaralaštvo. Često bi mu pričala o njegovim fazama rada – crvena, plava faza... O svakoj slici mu je govorila gde je napravljena i kako. Tito mu je tražio da mu naslika portret, ali je Petar to odbio jer ga nije voleo. Tada su imali direktan telefonski razgovor. 

 

Gajila je golubove i bacala im je pšenicu sa gornjeg prozora na krov, a spavali su na tavanu. Nije volela pacove, ali ih je bilo oko kuće. Pojedine komšije su joj bacale đubre u dvorište, jer Vera teoretski ne bi mogla da dođe do tog ćoška. Nikola je to iznosio i bacao u kontejner. Ose i pčele je hranila u prolazu, najčešće kod nefunkcionalne česme s gornje strane dvorišta. Psa nije imala posle Petrove smrti, ali su ga imali dok su živeli zajedno. Mačke su bile napolju i bilo ih je mnogo. I lutalice i kućne. Imala je mačka sijamca koji je bio u kući. I komšijama je slala hranu za ljubimce.

 

             

 Vera Lubarda / Arhiva Kuće legata Beograd

 

"U dvorištu je bilo bezbroj mačaka. Dolazili su studenti sa Likovne akademije, hvatali mačke i nosili na Medicinski fakultet da ih prodaju. Vera nikad nije sedela u dvorištu, pa nije mogla to ni da primeti. Samo jednom sam ušla kod Lubardi u predsoblje da telefoniram kad mi je baba preminula 1971. godine, a onda i posle Petrove smrti kad je izvršena adaptacija prednjeg dela kuće u izložbeni prostor. Automobil koji su imali, belu folksvagen bubu, kasnije je kupio čuvar - verovatno posle Petrove smrti. Vera je često 'ratovala', raspravljajući se preko ograde sa komšijama Markovićima", priseća se komšinica Aleksandra Saša Kosovac.

 

Verin pad

 

"Godine 2007. Vera je pala u kući. Zapomagala je i komšija ju je čuo. Pozvao je policiju. Čim su ušli u kuću izleteli su napolje od smrada. Kuća je bila prepuna đubreta i urušavala se, a dvorište je ličilo na prašumu, budući da su biljke nekontrolisano rasle. Onda su došli vatrogasci i stavili su je na nosila. Vera je smeštena u Prihvatilište za odrasla i stara lica u Kumodraškoj. Pre nego što je ekipa Kuće legata ušla u kuću, došle su građevinske inspekcije koje su utvrdile mogućnost kretanja kako neko ne bi propao. Tri meseca smo nosili zaštitna odela i maske u kući da se ne bismo ispovraćali. U toj deponiji su se nalazile i slike. Potpuna dekadencija. U đubretu slike, Šanel, Lankom, novac, šampanjac. Vera je imala novca i poručivala je stvari. Komšije su se oduvek žalile zbog neprijatnih mirisa iz kuće", kaže Brusić-Renaud.

 

 

Legat ranije / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Komšija Dragan Kosovac je izašao ispred svoje kuće kad su izvodili Veru u ležećem položaju (ležala je u kući dva dana). Budući da se opirala kad su je podizali, jedan policajac ili vatrogasac je viknuo drugom da je veže. Pokrili su je ćebetom i izneli. Nikola Cvjetićanin je u to vreme bio na godišnjem odmoru, pa nije imao ko da joj pomogne.

 

"Kuća je bila skoro potpuno uništena. U jednom delu je plafon bio urušen. Došli su snimatelji da dokumentuju stravu i užas. Paučina je u holu visila kao zavesa. Morao sam da izađem napolje jer je smrad bio nepodnošljiv. Od đubreta, novina, kartona, niste znali po čemu gazite. Vera nije imala frižider, pa je hranu držala u plastičnim kantama. Imala ih je oko dvadeset plavih s poklopcem. To se sve usmrdelo", priseća se Kosovac. 

 

 

Legat ranije / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Ponovna krađa i 33 "nestale slike"

 

Sutradan je došlo obezbeđenje, i doneta je i policijska kućica koja je stavljena ispred Kosovaca umesto u dvorište Lubardi. Jednog od narednih dana, Kosovci su videli da nema slika na terasi Lubardi, koje nisu bile velikih dimenzija i ne zna se da li su Petrove, Verine ili čije već, a bilo ih je mnogo. Slike nisu ni popisane tad. Neko ih je pokrao ubrzo nakon što je Vera odvedena. Dvadeset dana nije bilo struje u ulici, a čuvari kao i da nisu bili prisutni.

 

"Čovek iz obezbeđenja je sedeo u toj kućici i uopšte nije video kada su lopovi dolazili. Ali, činjenica koja mu je išla u korist bila je da je u dvorištu bila takva džungla da nije ni mogao videti šta se dešava u kući", priseća se Saša Kosovac.

 

Potom su došli iz Sekretarijata za kulturu kako bi popisali predmete, "nekoliko lepo odevenih žena" koje, kad su videle stanje u kući, vratile su se u zaštitnim odelima.

 

Petar Lubarda – Kosovska bitka, 1953. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Posle Verine smrti, od celokupne Petrove zaostavštine Komisija za popis je u kući pronašla 24 od 57 slika i desetak crteža od otprilike 120 (broj 292 je sveukupan broj crteža, među kojima su bili i crteži studenata koje je Vera novčano nagrađivala, kao i njeni crteži – mačke i mrtva priroda). 

 

Pre nego što je preminula, Vera je stekla stanarsko pravo i u kuću se nije moglo ulaziti bez njene dozvole. Podsećamo da je ona oduvek bila u posedu Grada Beograda. I Kuća legata ju je dobila na korišćenje. Komisija za popis, koju je imenovao Sekreterijat za kulturu grada Beograda, ušla je u nju juna 2007. godine da popiše šta je sve ostalo od umetnina. Radili su dva meseca u kompletnoj HTZ opremi. Platili su Rome da sklanjaju đubre jer su zatekli tonu otpada. Na kući je tada ostao natpis "Atelje Petra Lubarde", ali je slovo L vremenom otpalo, pa je jedan Rom rekao: "Ovaj Ubarda bio veliki slikar!"

 

 Petar Lubarda – Čovek i zveri, 1964. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Vera je sve skupljala. Najkritičnije je bilo u njenoj spavaćoj sobi gde je bio veliki krevet okružen đubretom, skoro metar visine. Mačji urin je gotovo u potpunosti uništio Petrove slike. Komisija je svaki komad đubreta morala da prekontroliše jer nisu znali da li je od vrednosti. Nađen je bogat arhivski materijal koji je išao na sterilizaciju, slike na konzervaciju, kao i materijal od papira.

 

Decembra 2015. sterilisana je i biblioteka. Imao je mnogo knjiga iz beletristike i komunizma koje je dobijao. Bio je član Komunističke partije (nađene su dve knjižice). Sve se danas nalazi u depou Legata Petra Lubarde. 

 

             

 Petar Lubarda – Mačak II, 1964. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

"Trideset i tri slike se vode kao nestale. Pronađeno je nešto njegovih crteža i skicen-blokova koji nisu bili poklon gradu, ali smo ih pridodali Legatu Petra Lubarde. Vera je primala njegovu penziju. Navikla je da živi određeni život, pa joj verovatno ni ona nije bila dovoljna. Posle njene smrti, u kući je najviše nađeno plastičnih kutija brze hrane i iz restorana, raznih brendiranih stvari. Pretpostavljam da penzijom to nije mogla da pokrije. Kad su okrenuli Verin krevet, pronađeno je oko 30.000 evra. To se sad čuva u sefu Narodne banke. Vera nikakav testament nije ostavila. Deo njihovog nameštaja se čuva u pomoćnim prostorijama Kuće legata u Knez Mihailovoj ulici", kaže Dina Pavić.

 

"Pokušali smo da sačuvamo kuću još mnogo pre Verinog pada, jer su se tajkuni interesovali za nju, a posebno kad su Veru odveli. Kuća je tad bila kompletno blokirana – zapečaćena zbog zaraze. Nisam znao šta se dešava unutra, ali sam znao da je nestao veliki broj slika", kaže Đuro Lubarda.

 

Verina smrt

 

Saša Kosovac je viđala Veru do njenih poslednjih dana. Išla je u Kumodrašku nekoliko puta da je obiđe. Nosila joj je sredstva za higijenu, sokove, čokolade.

 

             

Vera Lubarda / Foto: Arhiva Đura Lubarde

 

"Mislim da je Beogradu mnogo toga ostavila. Kad čovek dugo živi sam, logično je da ode u određeni vid demencije i napravi svoj svet. Za ono što je ona ostavila Beogradu, Grad je trebalo da je obezbedi. Velika nepravda joj je učinjena. U Kumodraškoj je bilo strašno. U sobi bračni kreveti, jedan do drugog, Vera je ležala u krevetu sa gospođom koja se nije ni pomerala", priseća se Saša Kosovac.

 

I Đina je išla u Kumodrašku u posetu Veri koja se, vidno iznenađena, pravila da je ne poznaje. Đina napominje kako iz Petrove familije niko nikad nije povredio Veru na bilo koji način. Sve što je saznala o njoj, bilo je nakon Petrove smrti, ne pre.

 

Petar i Vera Lubarda / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Vera Lubarda je preminula 2008. godine u Prihvatilištu za odrasla i stara lica u Kumodraškoj. Njen doktor je zaključio da ona nikada nije bila luda, već lucidna.

 

"Sećam se da je ukupno trinaestoro ljudi bilo na njenoj sahrani, na Lešću, na padini", kaže Saša Kosovac.

 

Osnivanje fondacije "Petar Lubarda"

 

Vera Lubarda Dorner (Đinina majka), Đina Lazar i Đuro Lubarda, zajedno sa poštovaocima dela Petra Lubarde, pre više od deset godina su osnovali fondaciju "Petar Lubarda" koja deluje u Crnoj Gori. Na ideju su došli još početkom 2000-ih, smatrajući da je Petar otišao u zaborav jer mu niko nikakav omaž nije priredio. Kao najbliži rod, imali su potrebu da mu se oduže na određeni način. Đina je danas predsednik fondacije. Razlog zašto ranije nije započela ovaj poduhvat opravdava time što nije poznavala Srbiju, njene običaje, nije imala kontakte, pa nije znala u šta bi se upustila.

 

Kad su je pozvali u Beograd na promociju monografije o Petru Lubardi, stvari su se promenile. Ubrzo zatim, uz pomoć i predlog ambasadorke u Izraelu, Đina je napravila izložbu Petrovih slika u Tel Avivu. Kaže da u Srbiji nije bio nikakav odjek o zalaganju Lubardine rodbine. Đina misli da su Srbi tek nedavno saznali da su Petrovi potomci živi. Želi da fondacija nastavi sa radom i posle njene smrti. U poslednje vreme, Đina pola godine provodi u Srbiji i Crnoj Gori, a pola u Izraelu. Kaže da je okružena dobrim ljudima, i sa članovima fondacije neprestano radi na očuvanju Petrovog lika i dela.

 

 

Legat danas / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

Šta sve legat nudi danas

 

"U Legatu Petra Lubarde, u Iličićevoj 1, trenutno je predstavljena druga stalna postavka i u planu je da se ona menja na svake dve godine. Od otvaranja Legata do danas, u oktobru 2016. godine, ugostili smo ciklus od 27 slika/printova Kragujevac 1941 Petra Lubarde, umetnikov legat Spomen – parku Kragujevački oktobar koji je nastao između 1966. i 1968. godine", kaže Dina Pavić.

 

Prošle godine, Kuća legata i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog organizovala je retrospektivnu izložbu pod nazivom "Petar Lubarda: 1907 – 1974 – 2017" koja je bila otvorena u Kući legata u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Turneja ove izložbe radova iz kolekcije "Tarkket", a povodom 110 godina od Petrovog rođenja, obuhvatila je i lokacije kao što su Spomen-zbirka Pavla Beljanskog u Novom Sadu, Dvorac Petrovića u Podgorici, Andrićgrad, Muzej savremene umetnosti u Banja Luci, Galerija "Nadežda Petrović" Čačak. Publika u Narodnom muzeju u Šapcu imala je prilike da vidi umenikove radove na izložbi u okviru manifestacije "Vinaverovi dani" 2017. godine.

 

Petar Lubarda – Crni panter, 1968. / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd

 

U toku 2018. nastavljen je projekat sterilizacije arhivske građe i predmeta iz Legata Petra Lubarde koji će se dalje muzejski obraditi. Kuća legata ovim prostorom nastoji da se uključi u sve gradske manifestacije kao što su Dani evropske baštine, Noć muzeja, Dani Beograda. I tu nije kraj...

Velika izložba Petra Lubarde biće otvorena u februaru 2019. godine u Kulturnom centru Srbije u Parizu, koja je podržana od strane Ministarstva za kulturu i informisanje Republike Srbije i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda. Autor izložbe i teksta u katalogu je upravo naša sagovornica, MA Dina Pavić.

 

Kuća Petra Lubarde / Foto: Dušan Veselinović 

 

"Legat Petra Lubarde je jedan multifunkcionalan prostor koji, pored izložbenog dela, okuplja posetioce i uključuje ih u svoje dodatne programe kao što su projekcije, predavanja, seminari i kongresi, koncerti klasične muzike, radionice. Ovaj obnovljeni legat predstavlja primer pozitivne prakse u spasavanju devastiranih objekata kulture i očuvanja kulturne baštine. On može da predstavlja savršen model izgleda, rekonstrukcije i adaptacije, načina opremanja muzeja koji bi trebalo da zainteresuje publiku za vrednu zaostavštinu Petra Lubarde kako u nacionalnim tako i u međunarodnim okvirima", objašnjava Dina Pavić.

 

"Oživljava se i koncept memorijalnih kuća kao svojevrsnih značajnih segmenata kulturne baštine i zaštite identiteta grada. Legat Petra Lubarde može da bude model za buduće adaptacije sličnih objekata jer je dobar primer profesionalne organizacije u pristupu rešavanja problematike zapuštenosti u kojoj se nalazi većina legata u Beogradu i Srbiji, i da ukaže na mogućnost osposobljavanja legata za funkcionisanje u skladu sa najsavremenijim principima muzeologije, a što je doprinelo tome da ovaj legat dobije svoje značajno mesto na kulturnoj sceni Beograda", završava Pavić.

 

Zašto je ova priča tako važna? Zato što nema mnogo slikara na svetu koji su na bijenalima pobeđivali Dalija, Mura i Pikasa. Zato što u tom umetničkom krugu svakako nema nijednog koji je imao tako trnovit put do legata kakvog danas imamo. Zato što je jedan od najboljih kulturnih diplomata koje je Srbija ikada imala. I što je najbitnije, zašto što je danas dokaz da u kulturi naše zemlje može, ali i mora da se radi bolje i više. Zato je legat velikog Petra Lubarde pravo blago srpske kulture i umetnosti. I zato treba da posluži kao model i inspiracija svima.

 

Adresa: Iličićeva 1, Beograd (Dedinje). Posetite ga. Ovaj legat to zaslužuje!

 

Legat danas / Foto: Arhiva Kuće legata Beograd 

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

 

Autor: Dušan Veselinović

Foto: Arhiva Kuće legata Beograd i Dušan Veselinović