PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

 

Uspavani duh srpskog zadužbinarstva

  • Objavljeno:
  • 10.12.2018

Od nastanka srpske države na ovim prostorima postoje dobrotvori i darodavci koji su bili spremni da ostave sve ili bar deo onoga što imaju u nasleđe generacijama koje dolaze. Međutim, duh srpskog zadužbinarstva danas je uspavan, pa čak i mnogi vredni legati čekaju da budu otkriveni.

 

Od nastanka srpske države na ovim prostorima postoje dobrotvori, darodavci koji su bili spremni da ostave sve ili bar deo onoga što imaju u nasleđe generacijama koje dolaze. U srednjem veku zidale su se zadužbine, crkve i manastiri koji su ostali do danas kao značajno kulturno-istorijsko nasleđe. Kasnije, u 19. veku naročito, bogati i učeni ljudi ostavljali su srpskom narodu svoje zadužbine, poput Kolarca, Miše Anastasijevića, Sime Andrejevića Igumanova, Luke Ćelovića čijom je zadužbinom osnovan Beogradski univerzitet i mnogo drugih.

 

Prošlo zlatno doba za legate

 

Reklo bi se da je zlatno doba za legate, pokretnu i nepokretnu imovinu koja se ostavlja testamentom ili usmeno, bilo u prvoj polovini 20. veka. Stvaranje SFRJ, odnosno uvođenje socijalizma kada je i kultura, kao i sve ostalo, bila pod palicom države, donekle je umrtvilo duh pojedinca i tako i njegovu želju i volju za davanjem. "Ušuškana" u socijalizam, kulturno-istorijska dobra u Srbiji, odnosno Jugoslaviji tavorila su decenijama, a rezultat svega toga je da danas kada je svet zagazio debelo u kapitalizam imamo situaciju da država više nije ta koja može da se stara o svakom kulturnom nasleđu kako valja, a pojedinci koji bi to trebalo da rade više – jednostavno nemaju osećaj za to.

 

Zbog toga smo došli u situaciju da legati, od kojih je većina u nadležnosti neke od institucija kulture, imaju različite sudbine. Neki su imali sreće, te imamo primere muzeja Ive Andrića, Nikole Tesle, Vukovog i Dositejevog muzeja, konak kneginje Ljubice kao legate koji su ostavljeni srpskom narodu i koji su vidljivi, koje ljudi redovno posećuju, koji nisu zaboravljeni, ni zapušteni.

 

Galerija Milana Konjovića / Foto: Muzikološko društvo

 

Dosta je onih legata koji se čuvaju, koji nisu zapušteni jer se o njima neko stara, ali koji iz različitih razloga nisu dostupni javnosti – poput desetine legata o kojima se stara Muzej grada Beograda koji ne može da ih izloži zato što još nema prostor, odnosno nema svoju zgradu. Međutim, kada gradski muzej u Beogradu bude preseljen kako bi to trebalo da se desi (nadamo se brzo) u Resavsku ulicu, onda će građani Srbije dobiti priliku da uživaju u legatima poznatih slikara, muzičara, književnika sa ovih prostora poput Branislava Nušića, Brane Ćosića i drugih. Na desetine legate čuvaju i Narodna biblioteka, ali i Univerzitetska biblioteka Svetozar Marković, ali i mnogobrojni muzeji i biblioteke po Srbiji. U zrenjaninskom Muzeju je tako legat Uroša Predića, u Šidu je galerija Save Šumanovića, u Požarevcu Milene Pavlović Barili.

 

Galerija Milana Konjovića u Somboru 

 

Među pomenutim pozitivnim primerima, primerima legata koji se dobro čuvaju i na koje bi oni koji su zaveštali svoju ostavštinu bili i te kako ponosni, je i Galerija Milana Konjovića u Somboru. U Galeriji se nalazi više od 1.080 dela, a osim slika koje je naslikao tokom nekoliko svojih faza od plave preko, zelene, crvene i sive do kolorističke i na kraju vizantijske, u Galeriji na dva sprata nalazi se i neki drugi njegovi radovi, pisma, predmeti. 

 

Galerija Milana Konjovića / Foto: Muzikološko društvo

 

Milan Konjović (1898-1993) jedan je od najpoznatijih srpskih slikara ekspresionista. Počeo je da izlaže slike još 1914. kada je bio u gimnaziji, da bi pet godina kasnije upisao Akademiju likovnih umetnosti u Pragu.

 

Posle niza studijskih putovanja po Evropi sa suprugom Emom Maštovskom privremeno se skrasio u Parizu, gde je ostao do 1932, kada se vratio u Sombor u kom je ostao do kraja života. Slikao je do svoje devedesete godine i njegov slikarski opus više je nego bogat, u njemu je više od 6.000 radova, što na platnu, što tapiserija, crteža, vitraža, mozaika.

 

Za života je učestvovao na više od 300 samostalnih i 700 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Redovan član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti postao je 1979, a Srpske akademije nauka i umetnosti 1992. godine.

 

         

Galerija Milana Konjovića / Foto: Muzikološko društvo

 

Galerija Milan Konjović u Somboru otvorena je 1966, zbirkom od 500 odabranih radova Milana Konjovića, a zgrada u koju je smešten legat je sagrađena na temeljima zdanja u kojem je Ferdinand Plank 1766. otvorio prvu apoteku u gradu. Ovu galeriju je do sada posetilo pola miliona ljudi, a izložbu "Zvuk svetlo i boja" otvorenu pre dve nedelje posetioci će moći da vide do kraja januara naredne godine. Na njoj je izloženo 62 dela koje je ovaj slikar radio u tehnici akvarela i tempera.

 

Legat Josipa Slavenskog pod ključem

 

Ima legata koji nisu ili bar još nemaju tu sreću poput galerije Konjovića ili Šumanovića. Ima i onih koji su poput legata Petra Lubarde na Dedinju uspeli da se iščupaju iz kandži zaborava. Međutim, ostalo je još dosta onih kojima je neophodna rekonstrukcija, materijalni podstrek, ali i dobra volja ne bi li se približili javnosti, postali vidljiviji. Jer to svakako svojim delom zaslužuju. Jedan od takvih je legat Josipa Slavenskog. Zaključan u stanu na petom spratu zgrade na Trgu Nikole Pašića u Beogradu ovaj legat čeka neka srećnija vremena. O tome najviše zna muzikolog Ana Kotevska koja je sve do 2009. vodila legat Slavenskog.

 

                  

Bista Josipa Slavenskog / Foto: info-tours.net / Autor Vladeta Stojić

 

"Porodica Josipa Slavenskog je legat dala Gradu, Grad ga je uzeo, a SOKOJ nastavio da čuva. Sa pucanjem sistema, odnosno Jugoslavije, sve je nekako počelo da se ruši i najveći problem s tim legatom koji se nalazi u stanu na Trgu Nikole Pašića jeste što nema ko da ga održava", ističe Ana Kotevska, predsednica Muzikološkog društva.

 

Legat Slavenskog se nalazi u stanu gde je od 1983. do 2009. kada je zbog nedostatka novca zatvoren radio Muzičko-informativni centar.

 

"Taj legat jeste zatvoren, ali njemu ništa ne fali. Sve je tamo. Tako da Slavenski nije zaboravljen, samo je zatvoren za javnost. U slučaju  kada nekome treba uvid u nešto što se nalazi tamo, SOKOJ će otvoriti i otvara vrata Muzičko-informativnog centra", kaže Kotevska, koja je bila i direktorka ovog Centra.

 

Legat Josipa Slavenskog / Foto: info-tours.net / Autor Vladeta Stojić

 

Jedan kutak u ovom stanu rezervisan je za Vlastimira Peričića, a u njemu je i biblioteka sa 3.000 nota srpskih i jugoslovenskih kompozitora, ali i svi brojevi časopisa Zvuk koji je počeo da izlazi 1935. godine.

 

Legat Slavenskog je posebna celina, sa 99 na pisama na 11 stranih jezika, bibliotekom sa vrednim knjigama, tu su i lični predmeti, instrumenti, ćilimi, teleskop, njegov klavir, nameštaj u duborezu.

Josip Slavenski (1896-1955) rođen je u Čakovcu, tadašnjoj Austrougarskoj. Studirao je u Budimpešti i Beču, od 1925. je u Beogradu radio kao nastavnik, a nakon rata i kao profesor kompozicije na Akademiji. Napisao je Balkanofoniju za orkestar, Pesme moje majke za gudački orkestar, Simfoniju orijenta...

 

"Cela zaostavština Slavenskog podeljena je na tri dela: njegovu radnu sobu koja je u Centru, na FMU su svi rukopisi, u Čakovcu je jedan deo zaostavštine koji je sada Muzej tamo dobro sredio", kaže Kotevska.

 

Legat Josipa Slavenskog / Foto: info-tours.net / Autor Vladeta Stojić

 

Priseća se kako je bilo ranije dok je Muzičko-informativni centar dobro radio.

 

"Dolazili su nam stalno nastavnici sa decom iz škole, nekada je bilo mnogo više škola koje su nosile ime Slavenskog, sada ih ima samo dve, po jedna u Beogradu i Novom Sadu. Deca su svirala na njegovom klaviru. Otvarali smo ga dok traju dani evropske kulture, bila su razna predavanja, koncerti", seća se Kotevska.

 

Gotovo punih deset godina nakon što je Centar sa legatom Slavenskog pod ključem, Ana Kotevska kaže da je dosta toga spremno za popravku.

 

"Prozori su dotrajali, moraju da se menjaju. Mi smo u Muzikološkom društvu imali želju da preuzmemo legat i to smo uradili. Međutim, posle nekog vremena smo shvatili da nemamo dovoljno sredstava da to izdržavamo. Mora da se plaća grejanje, čišćenje, održavanje. A to je mnogo za Društvo koje nema sredstava čak ni za jednu platu", ističe naša sagovornica.

 

Na kraju, odlučeno je, kako kaže, da se legat vrati SOKOJ-u na upravljanje.

 

Legat Josipa Slavenskog / Foto: info-tours.net / Autor Vladeta Stojić

 

"Politika je definitivno jedan od razloga, ne mali, koji je uticao da odnos prema Slavenskom bude ovakav. On je bio jugoslovenski kompozitor i to je nedvosmisleno pokazivao i u svojim delima i svojim stavom. Njegovo pravo prezime je bilo nemačko Štolcer, ali ga je on promenio kao mlad u Slavenski kako bi se nedvosmisleno legitimisao kao jugoslovenski kompozitor", ističe Ana Kotevska.

 

Privatni fondovi i bogati pojedinci šansa za legate

 

Drugi značajan razlog za to što legat Slavenskog nije otvoren za javnost, smatra ona, jeste nebriga. 

"Ne treba, međutim, država sve da preuzme na sebe. Godinama sam živela u Belgiji i Francuskoj i uvidela da je dosta toga proisteklo iz privatnih fondova, na primer legati kompozitora Franca Lista ili Parsmana. Kod nas toga gotovo da nema i zato treba podsticati pojedince", naglašava Kotevska, koja kako kaže nije primetila kod naših bogatih ljudi da imaju osećaj ulaganja u kulturu.

 

Tu joj opet na pamet pada primer iz Francuske, gde je jedan njen prijatelj pevač bio toliko uporan i istrajan u tome da od zaborava spasi kuću Žorža Bizea u kojoj je ovaj napisao svoju čuvenu Karmen. I na kraju uspeo u tome. Ista ta Francuska, kaže Kotevska, zakonom je regulisala da svi oni koji ulažu u kulturu imaju olakšice, oslobođeni su plaćanja dela poreza. "Kod nas takvi zakoni ne postoje", ističe Ana Kotevska.

 

Galerija Milana Konjovića / Foto: Muzikološko društvo

 

Možda bi upravo izmena zakona kojim bi se bogatim pojedincima u našem društvu učinio takav ustupak ne bi li uložili u kulturu pre nego u nešto drugo, mogao da bude prvi naredni korak, ili samo jedan od mnogih. Činjenica je da legati nisu "umrli", ni nestali. Sama činjenica da ih je, prema podacima Ministarstva kulture u Beogradu 1983. bilo 150, a danas mnogo više dosta govori o tome. Osnovana je i Kuća legata pre 14 godina i uz sve peripetije postoji i učestvuje u kulturnom životu naše zajednice. Ostalo je dosta toga za popravku. Mnogi legati čekaju da budu primećeni. Poput legata Slavenskog. Veljka Petrovića. Poput kuće Vojislava Jovanovića Maramboa, isturenom odeljenju Univerzitetske biblioteke u Birčaninovoj za koju nema dovoljno sredstava da se sredi, održava onako kako bi trebalo.

 

Duh zadužbinarstva u Srbiji uprkos svemu možda i nije tako uspavan kako izgleda na prvi pogled. Mnogi istaknuti građani zainteresovani su da svoju zaostavštinu poklone nekome – bilo da je to muzej, biblioteka, grad. Najveći problem je održavati ih, sačuvati i prikazati javnosti i upravo zbog toga neophodno je da se celo društvo, pre svih država, a onda i svi ostali, uključe i ulože koliko mogu novca, volje i želje u to da naše kulturno-istorijsko nasleđe sačuvaju od zaborava.

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

 

 

 

Autor: Ljiljana Bukvić