PRIJAVA ZA NEWSLETTER:

Biblioteke legati kao čuvari kulturnog nasleđa

  • Objavljeno:
  • 20.11.2018

Biblioteke legati pravi su kulturni biser našeg glavnog grada. Međutim, nedovoljno je poznato gde se nalaze, šta sve sadrže i koliko vrede. Stoga vas vodimo u obilazak ovih specifičnih čuvara našeg kulturnog nasleđa.

 

Samo u zgradi Univerzitetske biblioteke, koja je i sama 1926. napravljena uz pomoć 100.000 dolara Karnegijeve Fondacije za mir, nalazi se čak 33 biblioteke legata, odnosno biblioteke celine. Biblioteka Lazić koja je otvorena još 1882. godine čuva još njih 40. Ima ih i na drugim lokacijama širom prestonice. Gotovo da nema istaknute ličnosti iz oblasti kulture, nauke i umetnosti koja nema svoju biblioteku legat. Malo je, međutim, onih koji su upoznati sa mapom ovih specifičnih čuvara naše kulture, ali i sećanja na naše velike ljude i vremena koja su obeležila deo istorije naše zemlje. Stoga vas u ovoj priči vodimo u obilazak mesta koja su pravi biseri srpske kulture.

 

Spomen soba Isidore Sekulić

 

U suterenu Univerzitetske biblioteke "Svetozar Marković" u Beogradu smeštena je spomen soba jedne od najpoznatijih srpskih književnica Isidore Sekulić (1877-1958). S desne strane duž celog zida prostire se Isidorina bogata biblioteka, stotine knjige na srpskom, francuskom, nemačkom jeziku. Na sredini zida je sklopljen radni sto na kom je pisala, a na ostalim zidovima prostorije koja je ujedno i čitaonica "Odeljenja retkosti" su slike iz njenog stana. Dve presvučene fotelje, zidni sat i radio, jedino stolovi nisu pripadali njoj.

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

"Isidora Sekulić je usmenim testamentom ostavila biblioteci svoj nameštaj iz radne sobe, ličnu biblioteku, umetničke slike na zidovima i rukopise koji se nalaze u arhivskoj zbirci. Njena ideja je bila da se te stvari koriste, nije bilo predviđeno kao posebna celina, jer je njena želja bila da se knjige koje je imala čitaju", kaže Zoran Bajin iz "Odeljenja retkosti" Univerzitetske biblioteke.

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

Isidora je biblioteci ostavila i mašine za kucanje, koje se čuvaju u sefu i samo po potrebi iznose, ali i pribor za pisanje, naočare, broševe, nakit. Naknadno su, kako kaže Bajin, dobili od Udruženja književnika i njenu posmrtnu masku i otisak prstiju. Sve to se javnosti izlaže kada su Dani evropske kulturne baštine. U međuvremenu čitaju se knjige. Mnoge od knjiga na policama spomen sobe poznate jugoslovenske književnice su sa posvetom. Među njima i prvo posleratno izdanja Travničke hronike koje joj Ivo Andrić, uz posvetu na italijanskom, poklonio 1955. godine.

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

Iza belih zatvorenih vrata krije se još jedno malo carstvo sa 12.000 starih i retkih knjiga.

"Imamo dosta knjiga iz 19. i 20. veka, neke na stranim jezicima iz 16. i 17. veka. Najstarija knjiga u magacinu biblioteke je arapski rukopis iz 1206, dve zbirke psalama  s kraja 13. veka i dve zbirke sa 90 knjiga na ćirilici. Osim toga, imamo zbirku orijentalnih rukopisa, nekih 400 knjiga i dve trećine je na arapskom, deo na starom turskom, osmanskom i deo na persijskom", priča Bajin dok u sobu ulazi bibliotekarka u potrazi za jednom od knjiga iz Isidorine zaostavštine.

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

Spomen soba Isidore Sekulić je, napominje, specifična jer je jedina sačuvana kao celina, sa nameštajem, ali Univerzitetska biblioteka bogatija je za celo jedno Odeljenje narodne književnosti, smešteno u kuću Vojislava Jovanovića Maramboa, koju je ovaj diplomata i publicista ostavio biblioteci još za života. To je poslednji takav legat koji je ova biblioteka u Bulevaru kralja Aleksandra dobila još početkom sedamdesetih godina prošlog veka. 

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

Zamenik direktora Univerzitetske biblioteke Adam Sofronijević kaže da takvu vrstu poklona posle toga nisu imali jer kod bogatih pojedinaca. Ne postoji svest o ulaganju u kulturno nasleđe.

"Posle Drugog svetskog rata je bilo nekoliko vrednih poklona tokom 50-ih i 60-ih, ali je to moglo da se izbroji na prste jedne ruke, u odnosu na poklone koji su stizali pre rata. To je problem koji imamo i danas, ne postoji svest da treba činiti dobro. Ali, 50 godina smo živeli u jednom sistemu posle rata gde se potencirala jednakost pa i u pristupu kulturnom nasleđu, što je bilo dobro, ali je, s druge strane, gušilo inicijativu i potrebu za individualnom filantropijom jer je država vodila računa o tome", ističe Sofronijević.

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

Osim poklona Karnegijeve fondacije od 100.000 dolara da se izgradi zgrada biblioteke, poklona države što se tiče zemljišta, veoma značajni su dvadesetih godina prošlog veka bili, napominje naš sagovornik, pokloni pojedinaca koji su obogatili fond biblioteke, u stvari napravili osnovu za ono što postoji danas.

 

Legati Pupina, Brane Ćosića i Joce Vujića

 

"Mihajlo Pupin je poklonio svoju ličnu biblioteku, mnogi bogati industrijalci su poklanjali čitave zbirke koje su celog života skupljali. Legat Mihajla Pupina je velike istorijske vrednosti, ali su to knjige koje je on koristio dok se obrazovao, sa njegovim beleškama i zato su vredne. Nemaju neku vrednost na tržištu, mislim na same knjige kao izdanja. Među značajnijim je i legat Brane Ćosića, pisca koji je mlad umro. Njegova majka je zaveštala biblioteci kolekciju knjiga koju je sakupljao, njegova pisma. Igrom istorijskih slučajeva mi smo 2015. započeli projekat vezan za automatsko prepoznavanje rukom pisanih tekstova tehnologijom mašinskog učenja što je bilo nezamislivo pre nekoliko  godina. Ispostavilo se da je Brana Ćosić prvi Srbin čiji će rukopis biti obrađen na taj način", ističe Adam Sofronijević.

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

Osim ovih, Sofronijević kao najvažniju po broju dokumenata ističe kolekciju Joce Vujića, bogatog industrijalca koji je sakupio zaista vrednu zbirku štampanih knjiga, ali i pisama i drugog materijala i tridesetih je zaveštao biblioteci.

 

"Ima nekoliko zanimljivih momenata, Europeana je centralno mesto na internetu gde se sakupljaju svi artefakti digitalni sa evropskog prostora. I ona se obogaćuje materijalima koji stižu kroz projekte, a Univerzitetska biblioteka je učestvovala u nekoliko njih. Zanimljivo je da su prvi materijali na otomanskom, arapskom i persijskom na tom sajtu stigli iz Beograda, tek kasnije iz turske nacionalne biblioteke. Isto tako su i mnoge francuske knjige došle upravo iz kolekcije Joce Vujića", naglašava Sofronijević.

 

Vremena su takva da je onih poput Joce Vujića jako malo, ljudi danas poklanjaju po jednu ili dve knjige.

 

Spomen-soba Isidore Sekulić

 

"To je nešto što budi nadu da će oni koji imaju više poći putem jednog Luke Ćelovića i drugih koji su ostavili vredne poklone, koji bi mereno današnjim sredstvima vredeli stotine i milione evra. Imamo primer pojedinca iz Beograda koji je pre nekog vremena kupio u Nemačkoj na aukciji deo kulturnog nasleđa Srbije za 30.000 evra. To je za pohvalu jer se neko odlučio da uloži u kulturu, a ne u automobile recimo, ali to nije dovoljno", ističe Sofronijević. Došla su takva vremena, kako kaže, da ne samo u Srbiji, već u celom svetu, slabi poverenje u institucije.

 

"Urušeno je i poverenje u institucije i kao sliku toga u Srbiji imamo poslednjih godina sve češći fenomen da se takvi pokloni ne daju institucijama već privatnim čuvarima prošlosti jer ljudi u njih imaju veće poverenje", napominje Adam Sofronijević.

 

Biblioteka Lazić iz 1882. godine

 

Upravo jednog takvog čuvara prošlosti pronašli smo na Banjici, u ulici Josipa Slavenskog. U dve velike nove kuće, i mnogo malih prostorija sa prolazima poput onih iz dečjih naučno-fantastičnih filmova stotine hiljada knjiga našle su svoje mesto na krcatim policama. Kao velika škrinja u koju je porodica Lazić smestila tokom tri veka marljivog sakupljanja celo jedno čovečanstvo. Jer nema šta nema. I ne može se lako opisati – mora se videti.

 

 Muzej knjige i putovanja

 

Biblioteka Lazić najtrajnija je srpska porodična biblioteka, za javnost otvorena još 1882. godine. Sada njome upravlja Viktor Lazić, a devet generacija pre njega tradiciju sakupljanja knjiga započeo je njegov predak Mihajlo još s početka 18. veka. U njoj je sada više od milion bibliotečkih jedinica, a najstariji dokumenti datiraju iz 14. veka.

 

Knjiga od pirinča iz Kine

 

"Za javnost su otvorena dva muzeja, pa se u Muzeju knjige i putovanja mogu videti knjige na palminom i bananinom lišću, sa stranicama od svile, koricama od ljudskih kostiju iz kanibalskih plemena, knjige u obliku lepeze, na pergamentu, fetusima ovaca", kaže Viktor Lazić.

 

Knjiga od slonovog izmeta iz Tajlanda

 

Na istom stolu izložene jedna do druge su knjiga napravljena od pirinča iz Kine i ona od slonovog izmeta iz Tajlanda. Iznad vrlo moguće autoportreta jedne trogodišnje slonice je vrlo značajan primerak arapsko-francuskog rečnika štampanog u Alžiru 1871. godine.

 

Arapsko-francuski rečnik iz 1871. godine

 

Tu je i životopis Bude u obliku stripa, napravljen, kako kaže Viktor Lazić, hiljadu godinu pre prvog stripa. U prostoriji iznad vojnici sa Pendžaba, čuvari knjige i najduža knjiga na svetu od 7,5 metara, zatim kutak posvećen Latinskoj Americi. 

 

             

Najduža knjiga na svetu –​ 7,5 metara

 

U drugom muzeju, Muzeju srpske književnosti je nameštaj porodice Obrenović, originalno pismo hajduk Veljka Petrovića, ali i rukopisi, arhive, predmeti najznačajnijih srpskih pisaca. Sa više od 30.000 knjiga sa posvetama, ova specijalizovana zbirka, kaže Lazić, jedna je od najznačajnijih u ovom delu Evrope.

 

Najmanja cela knjiga na svetu –​ 3,5 milimetra

 

"Imamo pravi mini-muzej minijaturne knjige, sa 3.500 minijaturnih izdanja. To je Zbirka Nataše Ršumović, supruge Ljubivoja Ršumovića, koja je četiri decenija sakupljala ovu vrstu knjiga. U muzeju možete videti rukopis Laze Kostića, Oskara Daviča, Isidore Sekulić, pisma Miloša Crnjanskog, mnoga prva i izuzetno retka izdanja klasika srpske književnosti", ističe Viktor Lazić koji je biblioteku nasledio sa devet godina i vrlo rano shvatio da "značaj porodičnog blaga prevazilazi uske porodične okvire, da je od nacionalnog značaja".

 

Jelovnik na dvoru kralja Aleksandra i Drage Mašin

 

Šta je ADLIGAT?

 

Zato je pre šest godina osnovao Udruženje Adligat, koje će se specijalizovati za očuvanje legata i porodičnih baština, kao i zaostavština uglednih, značajnih ličnosti, a u kom će mu se pridružiti i mnoge važne ličnosti srpske kulture, poput Milovana Danojlića, Filipa Davida, Ljubomira Simovića, Dušana Batakovića, Miodraga Pavlovića, Vladete Jerotića.

 

"Trenutno imamo 40 legata i zbirki. Kod nas se nalaze legati Miodraga Pavlovića, Milovana Danojlića, Pere Zubca, Srbe Ignjatovića, Bogdana Terzića, Nikole Kusovca, Branke Veselinović, Mirjane i Pavla Vuisića, Darka Tanaskovića, Petra Pajića, porodica Leko, Bešević, Tartalja i Žigon. Naročito je važan legat prevodioca Petera Urbana, najboljeg nemačkog prevodioca za slovenske jezike, u kome se nalazi jedna od najboljih zbirki knjiga o Čehovu na celom svetu. Zbog ovog legata Adligat je postao poznat u Nemačkoj, a mnogobrojni najznačajniji nemački mediji izveštavali su o našim aktivnostima. Od ogromnog su značaja i zbirke Uroša Predića, Save Šumanovića i Mihaila Petrovića Alasa", ističe Lazić.

 

Legat Branke Veselinović

 

Ideja je, kako kaže, da se sačuva što više stvari iz stana, kako bi se očuvala atmosfera doma, za buduće generacije. Tako, na primer, u legatu Miodraga Pavlovića mogu se videti knjige na policama iz njegovog stana sa sve ukrasima koji su se u stanu nalazili na tim policama. Njegovo odelo sa kravatama, njegov lekarski pribor, omiljena košulja, šešir koji je u njegovom stanu zaboravio Dobrica Ćosić.

 

U zgradi iza, Adligat otvara i Dom legata u kom će, kada bude završen, biti smešteno 14 legata. Planiraju i dalje da se šire. Pitanje finansiranja jedne tako ozbiljne kolekcije kulturnog nasleđa se logično nameće.

 

Mašina za kucanje Gvida Tartalje

 

"Mi smo zapravo hibrid muzeja i biblioteke i po tome smo jedinstveni. Finansiramo se uglavnom iz sopstvenih sredstava, od članarina naših osnivača i donatora, koji uplaćuju po 30 evra mesečno ili godišnje za pokrivanje svakodnevnog rada, od donacija koje ubiramo od posetilaca, kao i od korišćenja imovine koju je zaveštala porodica Lazić ali i drugi pojedinci kako bi se ova institucija održala. Jedan od važnih izvora prihoda je i Advokatska kancelarija Lazić koju vodi moja porodica", ističe Lazić, ali i napominje da dobijaju pomoć organizacija i pojedinaca iz Engleske, Nemačke, Rusije, Austrije i Indonezije, a prvi put ove godine srpsko Ministarstvo kulture i informisanja odobrilo im je tri važna projekta.

 

Više od sat vremena je proletelo za tren, nema sumnje da bi za detaljniji obilazak ovog skrivenog blaga na Banjici trebalo potrošiti nekoliko dana. Sasvim sigurno bi vredelo. Blago koje porodica Lazić vekovima čuva ostavlja utisak na sve koji dođu, a bude, kako kaže Viktor, 300 do 500 posetilaca mesečno.

 

Deo legata Ane Cule

 

"Primamo naročito veliki broj stranaca. U više navrata ove godine dogodilo nam se da intelektualci iz sveta dolaze u Beograd samo da bi posetili naš muzej, na primer iz Emirata, Francuske. Događalo nam se, takođe više puta, da ljudi ne mogu da zaustave suze, videvši kakvo carstvo knjige smo napravili", ističe osnivač Adligata Viktor Lazić. Možda o tome ponajbolje može da posvedoči knjiga utisaka, jer ih je toliko da iz ove biblioteke ne možete da izađete, a da se u nju ne upišite.

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta "Zaboravljeni srpski legati" koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije - Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

 

 

Autor: Ljiljana Bukvić

Foto: Ljiljana Bukvić